Arhiva : : Septembar 2004.

Pravi radnički sindikat – Crveni sindikat

Već četrnaest godina u našoj zemlji vlada kapitalistički društveni sistem. U tom periodu sprovodi se proces "tranzicije", odnosno besumučnog otimanja i rasprodaje fabrika, preduzeća i ustanova u čiju je izgradnju i razvoj uložen pedesetogodišnji trud proletarijata sa prostora čitave nekadašnje SFRJ.

Pljačkaška privatizacija koju domaća buržoazija naziva "svojinskom transformacijom", nemilosrdnim tempom posebno se sprovodi u poslednje četiri godine. Iz dana u dan se prodaju fabrike i druga preduzeća a sve veći broj radnika i radnica ostaje bez posla. Proletarijat je u sve težem položaju i zbog toga je sve ogorčeniji na sistem i vladajuću klasu. Jasno se oseća spremnost radnih ljudi, da pored političke borbe za svoja prava, vode i ekonomsku borbu kroz sindikalno udruživanje (naravno svaki klasno svestan pripadnik proletarijata zna da je ekonomska borba nedovoljna i jalova bez političkog udruživanja u komunističku partiju kao vodeći odred radničke klase, seljaštva i poštene inteligencije).

Nažalost, svi postojeći sindikati u Srbiji i Crnoj Gori su reformistički, odnosno u potpunosti prihvataju kapitalističke društvene odnose i proces privatizacije. Svi oni pričaju o takozvanoj "poštenoj" privatizaciji, za koju se zalažu, a sasvim je jasno da nema "poštene" privatizacije, već da je svaka privatizacija društvene, zadružne i državne svojine beskrupulozna pljačka imovine koju su decenijama stvarali naši očevi i dedovi, koja sada za male pare prelazi u ruke domaće i strane buržoazije. Stoga su postojeći sindikati nesposobni da se bore za stvar radničke klase i da je zaštite od divljačkog procesa privatizacije koja se sprovodi u našoj zemlji.

Jedino rešenje ovog problema je, kako je to govorio Lenjin, stvaranje istinskih radničkih crvenih sindikata koji bi bili predvođeni od strane progresivnih elemenata i koji bi bili oruđe za ostvarenje interesa radničke klase. Upravo nam je zato potrebno stvaranje CRVENOG SINDIKATA. Ovakav sindikat bi otovreno istupio protiv privatizacije državne, društvene i zadružne imovine i borio bi se protiv otpuštanja radnika, pod firmom da su "tehnološki višak", po bilo kojoj osnovi. Članovi sindikata bi mogli da budu svi ugroženi pripadnici proletarijata koji prihvataju njegov program koji bi ipak morao da bude progresivan a to znači internacionalistički, antiimperijalistički, antiglobalistički i projugoslovenski. Dakle moto CRVENOG SINDIKATA bi bio takav da okuplja sve ugrožene radne ljude, i da ih ujedinjuje u borbi za socijalnu pravdu istovremeno se boreći protiv svega onoga što deli radničku klasu u našoj zemlji. Ovakav sindikat bi se povezao i sa sindikalnim centralama u svetu koje rezonuju i deluju na istovetan način a koje su udružene u GENERALNOJ KONFEDERACIJI RADA. Sindikat bi pored svog maksimalnog programa borbe za radnička prava imao i svoj minimalni program koji bi naravno zavisio od konkretnih uslova borbe od fabrike do fabrike, i od preduzeća do preduzeća. Sindikat bi organizovao štrajkove i druge proteste u svim slučajevima kada bi bili ugroženi vitalni interesi radničke klase kod nas i priređivao manifestacije solidarnosti sa borbom proletarijata u svetu. Svakako da bi ovakav sindikat bio i jedan od nosilaca organizovanja prvomajskih demonstracija, na dan Međunarodne solidarnosti radničke klase.

Samo ujedinjeni radnici, koji nisu podeljeni granicama i "kulturama", mogu povesti odsudnu borbu za političko oslobođenje proletarijata. Jedan od važnih segmenata u toj borbi je i sindikalna borba, te je stvaranje CRVENOG SINDIKATA nužnost. CRVENI SINDIKAT treba da bude odgovor proletarijata na divljački proces privatizacije u našoj zemlji i organizacija koja će na autentičan način štititi interese radnih ljudi.

Spartak

[početak strane]