Arhiva : : Septembar 2004.


GOVOR UVAŽENOG G. FELIPEA PERESA ROKE, MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA REPUBLIKE KUBE NA 59 REDOVNOM ZASEDANJU GENERALNE SKUPŠTINE UJEDINJENIH NACIJA, NJUJORK, 24. SEPTEMBAR 2004.


Gospodine Predsedniče,

Svake godine u Ujedinjenim nacijama obavljamo isti ritual. Prisustvujemo generalnoj debati unapred znajući da će prizivanje pravde i mira naših nerazvijenih zemalja biti još jednom ignorisano. Ipak, uporni smo. Znamo da imamo pravo. Znamo da ćemo jednog dana osvojiti socijalnu pravdu i razvoj. Takođe znamo da nam neće biti poklonjeni. Znamo da ćemo mi narodi morati da ih iščupamo od onih koji nam danas odbijaju pravdu, jer podupiru svoje obilje i aroganciju preziranjem našeg bola. Ali neće uvek biti tako. Danas to kažemo ubeđeniji nego ikad.

Govoreći to i znajući, kao što znamo, da će smetati nekim – malobrojnim – ovde prisutnima moćnima, a isto tako znajući da ih mnogi dele, Kuba će reći neke istine:

Prvu: Posle agresije na Irak, ne postoji Organizacija Ujedinjenih nacija, u smislu korisnog i raznolikog foruma, zasnovanog na poštovanju prava svih i sa garancijama i za male države.

Preživljava najgori trenutak svojih već skoro 60 godina. Malaksava. Dahće, pričinjava se, ali ne funkcioniše.

Ko je vezao ruke Ujedinjenim nacijama kojima je Predsednik Ruzvelt dao ime? Predsednik Buš.

Drugu: Američke trupe će morati da se povuku iz Iraka.

Posle beskorisnog žrtvovanja života više od 1.000 mladih Amerikanaca radi služenja nelegitimnim interesima jedne kamarile velikih prijatelja i drugara, i posle pogibije više od 12 hiljada Iračana, jasno je da je, pred pobunjenim narodom, jedini izlaz za okupatora, da prizna nemogućnost da njime vlada i da se povuče. Uprkos imperijalnog monopola nad informisanjem, narodi uvek stignu do istine. Jednog će se dana, odgovorni i njihovi saučesnici pred Istorijom i svojim narodima suočiti sa posledicama svojih dela.

Treću: Za sada neće biti validne, istinske i korisne reforme Ujedinjenih nacija.

To bi zahtevalo da se supersila koja je nasledila neizmerne prerogative da sama uživa u poretku ustanovljenim za bipolarni svet, odrekne svojih privilegija. A to neće učiniti.

Već sada znamo da će anahrona privilegija veta ostati, da Savet bezbednosti neće moći da bude demokratizovan kao što bi trebalo, niti proširen zemljama Trećeg sveta, da će Generalna skupština i dalje biti ignorisana, i da će Ujedinjene nacije i dalje delovati prema interesima koje nameće supersila i njeni saveznici.

Imamo Nesvrstane zemlje koje su se ušančile u odbrani Povelje Ujedinjenih nacija, jer bi u protivnom i ona bila ponovno napisana i iz nje bi se izbacio svaki trag principa kao što su suverena ravnopravnost država, neintervenisanje i neupotreba pretnji upotrebom sile.

Četvrtu: Moćni kuju zaveru da nas podele.

Nas više od 130 nerazvijenih zemalja treba da uspostavimo jedan zajednički front za odbranu svetih interesa naših naroda, našeg prava na razvoj i na mir. Oživimo Pokret nesvrstanih zemalja. Ojačajmo Grupu 77.

Petu: Skromni ciljevi Milenijumske deklaracije neće biti ispunjeni. Stići ćemo do pete godišnjice Samita u goroj situaciji.

- Naumili smo da se do 2015. g. smanji za polovinu broj od 1 milijarde 276 miliona ljudskih bića koja žive u krajnjoj bedi, koliko ih je bilo 1990. g. To bi zahtevalo smanjenje od 46 miliona siromašnih svake godine. Ipak, isključujući Kinu, od 1990 g. do 2000. g. krajnje siromaštvo je povećano za 28 miliona ljudi. Siromaštvo se ne smanjuje, raste.

- Hteli smo da do 2015. g. na polovinu smanjimo 842 miliona gladnih registrovanih u svetu. To bi zahtevalo smanjenje od 28 miliona godišnje. Međutim, jedva da je smanjen 2,1 milion gladnih godišnje. Tim temom bi se cilj dostigao 2215. g; dvesta godina posle onoga što je predviđeno, i to jedino ako naša vrsta preživi uništavanje svoje životne sredine.

- Proklamovali smo težnju da se do 2015. g. postigne univerzalno osnovno školovanje. Ipak, više od 120 miliona dece, 1 na svakih 5 školskog uzrasta, ne ide u osnovnu školu. Prema UNICEF-u, sadašnjim tempom cilj će se dostići posle 2100. g.

- Naumili smo da za dve trećine smanjimo smrtnost mlađih od pet godina. Smanjenje je simbolično: od 86 dece koja su umirala na 1000 novorođenih 1998. g., sada umire 82. I dalje svake godine umire 11 miliona dece zbog bolesti koje mogu biti sprečene prevencijom ili izlečene, a čiji se roditelji s pravom pitaju čemu služe naši sastanci.

- Rekli smo da ćemo obratiti pažnju na posebne potrebe Afrike. Ipak, vrlo malo je učinjeno. Afričkim narodima nisu potrebni ni saveti ni tuđi modeli, već finansijska sredstva i pristup tržištima i tehnologijama. Pomoć Africi ne bi bilo delo milosrđa, već pravde; bilo bi to izmirenje istorijskog duga za vekove eksploatacije i pljačke.

- Obavezali smo se da zaustavimo i da do 2015. g. počnemo da suzbijamo epidemiju SIDE. Ipak, 2003. g. ona je prouzrokovala skoro 3 miliona smrti. Tim tempom, 2015. g. bi samo od tog uzroka umiralo 36 miliona ljudi.

Šestu: Zemlje poverioci i međunarodne finansijske organizacije neće tražiti pravedno i trajno rešenje za spoljne dugove.

Više nas vole zadužene, to jest, ranjive. Zbog toga, iako smo platili 4,1 milijardu dolara za servisiranje duga za poslednjih 13 godina, naš dug je porastao sa 1,4 milijarde na 2,6 milijardi. To znači, platili smo tri puta ono što smo trebali, a naš dug je sada udvostručen.

Sedmu: Mi nerazvijene zemlje smo te koje finansiraju rasipništvo i obilje razvijenih zemalja.

Dok su 2003. g. one nama dale kao zvaničnu pomoć razvoju 68 milijardi i 400 miliona dolara, mi smo im za plaćanje duga predali 436 milijardi. Ko kome pomaže?

Osmu: Borba protiv terorizma se može dobiti samo kroz saradnju između svih država i uz poštovanje Međunarodnog prava, a ne pomoću masovnog bombardovanja i preventivnih ratova protiv "mračnih delova sveta".

Hipokrizija i dvostruki aršini treba da prestanu. Pružanje utočišta u Sjedinjenim Državama trojici kubanskih terorista je čin saučesništva sa terorizmom. Kažnjavanje petorice mladih kubanskih boraca protiv terorizma i njihovih porodica je zločin.

Devetu: Opše i kompletno razoružanje, uključujući i nuklearno razoružanje, danas je nemoguće.

To je odgovornost jedne grupe razvijenih zemalja koje su te koje najviše prodaju i kupuju oružje. Ipak, treba da nastavimo da se borimo za to. Treba da zahtevamo da više od 900 milijardi koje se svake godine odvajaju za vojne troškove budu upotrebljene za razvoj.

Desetu: Postoje finansijska sredstva za garantovanje održivog razvoja za sve narode planete, ali nedostaje politička volja onih koji vladaju svetom.

Porez za razvoj od jedva 0,1 posto na međunarodne finansijske transakcije bi stvorio sredstva od skoro 400 milijardi dolara godišnje.

Opraštanje spoljnog duga nerazvijenim zemljama bi im omogućilo da raspolažu za svoj razvoj, sa ne manje od 436 milijardi dolara godišnje, koje danas odvajaju za plaćanje duga.

Ako bi razvijene zemlje ispunile svoju obavezu da odvoje 0,7 posto svog Nacionalnog bruto proizvoda kao zvaničnu pomoć razvoju, njihov doprinos bi se sa trenutnih 68 milijardi i 400 miliona popeo na 160 milijardi dolara godišnje.

Najzad, Ekselencije, želim da jasno izrazim duboko ubeđenje Kube da 6 milijardi i 400 miliona ljudskih bića koja žive na ovoj planeti i koja, prema Povelji Ujedinjenih nacija, imaju ista prava, neodložno zahtevaju jedan novi poredak, u kome svet ne bi bio u napetosti, kao sada, očekujući rezultat izbora u jednom novom Rimu, na kojima će učestvovati samo polovina glasača, a potrošiće se skoro 1 milijarda i 500 miliona dolara.

Nema obeshrabrenosti u našim rečima, treba da bude jasno. Mi smo optimisti, jer smo revolucionari. Imamo veru u borbu naroda i sigurni smo da ćemo osvojiti jedan novi svetski poredak zasnovan na poštovanju prava svih; poredak zasnovan na solidarnosti, pravdi i miru, plod onog najboljeg iz univerzalne kulture, a ne mediokriteta i brutalne sile.

O Kubi, koju ni blokade, ni pretnje, ni uragani, ni suše, ni ljudska ili prirodna sila ne mogu da odvoje sa njenog puta, ništa ne govorim.

8. oktobra tekuće godine ova Generalna skupština će diskutovati i glasati po trinaesti put o rezoluciji o blokadi kubanskog naroda. Još jednom će moral i principi poraziti aroganciju i silu.

Završavam sećajući se reči koje je pre 25 godina na ovom istom mestu izgovorio Predsednik Fidel Kastro:

"Buka oružja, pretećeg jezika, prepotencije na međunarodnoj sceni treba da prestane. Dosta više sa iluzijom da se problemi sveta mogu rešavati nuklearnim oružjem. Bombe mogu da ubiju gladne, bolesne, neuke, ali ne mogu da ubiju glad, bolesti, neukost. Ne mogu da ubiju ni pravednu pobunu naroda..."

Hvala lepo.


Izvor: http://www.kubabeograd.org.yu/ambasadavesti/srpski/280904.htm



[početak strane]

   

Komunist 2003. Optimizovano za rezoluciju 800x600. CP 1250.