istorija SKJ (3)

Pod šestojanuarskom diktaturom (1929—1934).

Na državni udar kralja Aleksandra i proglašenje diktature 6.I.1929. CK KPJ je odgovorio pozivom na ustanak, ocenjujući da je revolucionarna situacija već nastupila. Time je KPJ, malobrojna i nekonsolidovana, bez čvršće veze s radničkom klasom i bez oslonca u drugim društvenim slojevima, u vreme kada su se buržoaske opozicione snage povukle i mirno prihvatile diktaturu, bila izložena krvavom teroru režima. Brojni rukovodioci su ubijeni, među njima organizacioni sekretar CK Đuro Đaković i više članova CK i rukovodilaca CK SKOJ. Stotine komunista je uhapšeno, prošlo kroz policijsku torturu i osuđeno na višegodišnju robiju. KPJ je bila organizaciono razbijena, a njen krnji CK, u aprilu 1930, prešao je u Beč, ostavši bez veza s preostalim organizacijama u zemlji. — Usprkos teroru, objektivni uslovi u godinama diktature bili su povoljni za jačanje revolucionarnog pokreta. Uvođenjem diktature sistem centralizma nije bio konsolidovan. Novi režim nije našao šire političke oslonce, a velika privredna kriza brzo je podstakla neraspoloženje narodnih slojeva i podsticala njihovu spremnost za borbu. Zato je i odlučan otpor KPJ diktaturi znatno pridoneo podizanju njenog ugleda i uticaja u narodu. S druge strane, poučeni teško plaćenim iskustvom, komunisti su se u praksi odrekli avanturističke parole ustanka i postepeno se sve uspešnije koristili onim oblicima borbe koje su narodne mase prihvatale. Pored porasta neraspoloženja u radničkim i seljačkim masama, u ovo vreme revolucionarne ideje izrazitije zahvataju inteligenciju i pogotovo studente i srednjoškolsku omladinu, u kojima KPJ i SKOJ nalaze pouzdanu i sve masovniju osnovu. To je već jasno došlo do izražaja u studentskim nemirima 1931. Revolucionarnom pokretu u vreme diktature prilaze i brojni književnici, publicisti, umetnici, koji su pokrenuli više listova i časopisa marksističke orijentacije. — God. 1932. obnovljeno je više pokrajinskih organizacija i rukovodstava KPJ (Slovenija, Bosna i Hercegovina, Vojvodina, Crna Gora). Taj proces je ubrzan 1933. i 1934, kada su osobito došle do izražaja posledice ekonomske krize i političkog sistema diktature. Na razvitak i aktivnost KPJ u ovom razdoblju negativno je uticala činjenica da je njen CK bio u inostranstvu, bez čvršćih veza s organizacijama i bez punijeg uvida u politička kretanja u zemlji, opterećen starim, sektaškim koncepcijama. On je delovao više kao činovnički aparat u mehanizmu Kominterne nego kao političko rukovodstvo jednog posebnog revolucionarnog pokreta. Nekim pozitivnim promenama u političkim stavovima u 1933. i 1934, delovanjem pojedinih članova CK u zemlji (Blagoja Parovića, a kasnije i Josipa Broza) i većim uticajem na rad organizacija u zemlji donekle su ublažene negativne strane koje su se pokazale u radu rukovodstva. — Četvrta zemaljska konferencija KPJ (Ljubljana, 24—25. XII 1934) pokazala je da je partija organizacijski obnovljena; ova je konferencija izrazila pozitivne tendencije u prodiranju KPJ u politički život zemlje. Od posebnog značenja za dalju aktivnost partije bili su njeni stavovi o nacionalnom pitanju i odluke da se u sastavu KPJ formiraju nacionalne komunističke partije Hrvatske i Slovenije, a kasnije i Makedonije, te da se pristupi stvaranju antifašističkog fronta. Za sekretara CK KPJ izabran je Milan Gorkić (pravim imenom Josip Čižinski), koji je ovu funkciju obavljao po odluci Kominterne od sredine 1932.

[početak strane]