istorija SKJ (2)

Pod režimom lažnog parlamentarizma (1921-1928).

Društveno-političke prilike u Kraljevini SHS uticale su na produbljivanje klasnih suprotnosti i stvarale povoljne mogućnosti za širenje revolucionarnog radničkog pokreta. Politički život, iz kojeg je radnički pokret bio zakonom isključen, bio je obeležen sve oštrijim suprotnostima i borbama između vladajuće srpske buržoazije i buržoazije ostalih naroda, a to je uzrokovalo sve dublje političke krize.

Takvi uslovi nužno su nametali stvaranje ilegalne revolucionarne partije koja će odgovarajućim programom radikalnih društvenih preobražaja izrasti u avangardu radničke klase i svih drugih ugnjetenih društvenih slojeva. Ovaj period obeležen je borbom između idejno i politički još nezrelih revolucionarnih snaga i onih koje su bile opterećene reformističkim, socijaldemokratskim i aanarhosindikalističkim idejnim nasleđem. U sukobu tih snaga u vrhovima KPJ ubrzo su nastale leva i desna frakcija. Dok su na Prvoj zemaljskoj konferenciji KPJ (Beč, 3-17.VII.1922) prevladali stavovi desne frakcije, na Drugoj zemaljskoj konferenciji (Beč, 9-12.V.1923) usvojeni su stavovi leve frakcije o stvaranju ilegalne kadrovske partije na principu demokratskog centralizma, osvajanju pozicija u sindikalnim i drugim legalnim organizacijama i otvaranju diskusije u KPJ o nacionalnom pitanju u Kraljevini SHS. To je pospešilo proces stvaranja ilegalnih organizacija KPJ i osnivanje legalnih organizacija: Nezavisnih sindikata, Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ) i Saveza radničke omladine Jugoslavije (SROJ), preko kojih je KPJ počela razvijati političku aktivnost. — Daljnji stupanj u ideološkom sazrevanju KPJ bile su odluke njene Treće zemaljske konferencije (Beograd, u januaru 1924). Konferencija je odbacila shvatanja Sime Markovića o nacionalnom pitanju i orijentisala se na borbu za ravnopravnost jugoslovenskih naroda. U to je vreme KPJ imala 1000 članova. Kao odgovor na pojačanu aktivnost KPJ usledili su u 1924. protiv nje novi udarci režima: zabranjen je rad NRPJ i SROJ. Time su ionako teški uslovi za delatnost KPJ bili pogoršani. I u samoj partiji nastupio je zastoj u ideološkom i političkom razvoju. Posebno su negativne posledice imali stavovi koje je zauzela Kominterna na svom V. kongresu (Moskva, 1924) o jugoslovenskom nacionalnom pitanju. Princip samoodređenja bio je izražen u zahtevu za razbijanje Jugoslavije i za stvaranje federacije radničko-seljačkih republika na Balkanu, čime se isključivala mogućnost rešenja nacionalnog pitanja u okviru Jugoslavije. Prihvativši stav Kominterne, KPJ se našla izvan tekućih političkih zbivanja u zemlji koja su nosila pečat borbe između vladajuće srpske buržoazije i buržoazija ostalih naroda. Upravo je u godini 1924. sukob između vladajuće Radikalne stranke i Hrvatske republikanske seljačke stranke (HRSS) izazvao duboku političku krizu, koju je režim pokušao da reši zabranom HRSS. — Borbe u vrhovima KPJ poprimile su grupaški karakter. Ni pokušaj Kominterne da se stanje sredi pomirenjem frakcija i izborom Sime Markovića za sekretara KPJ na njenom III kongresu (Beč, 17-22.V.1926.) nije doneo pozitivne rezultate. Tako je KPJ u doba porasta krize buržoaskog sistema u Jugoslaviji ostala nekonsolidovana i bez odgovarajuće političke platforme. Velika agrarna kriza koja je izbila u zemlji 1926, kao uvod u opštu privrednu krizu, izazvala je porast antirežimskog raspoloženja u narodu i jačanje opozicione Seljačko-demokratske koalicije (SDK, osnovana u novembru 1927). Upravo u to vreme frakcijske borbe u vrhovima dovele su KPJ na rub rascepa i onesposobile je za organizovanu političku akciju. Nastojanja vođa frakcija da osiguraju uticaj u partijskom članstvu naišla su tada odlučan otpor. Taj otpor narastao je u nekoliko poslednjih godina, a njegovi nosioci bili su kadrovi izrasli u neposrednoj borbi radnićke klase. On je najsnažnije došao do izražaja na osmoj konferenciji zagrebačke organizacije KPJ (krajem februara 1928). Na čelu otpora bio je organizacioni sekretar Mesnog komiteta KPJ Josip Broz. On je na konferenciji optužio obe frakcije, ističući da je obračun s njima prvi uslov za konsolidaciju KPJ. Konferencija je osudila frakcije, a Broza izabrala za sekretara zagrebačke organizacije. Stavovi zauzeti na ovoj konferenciji ušli su u otvoreno pismo kojim se Kominterna u proleće 1928. obratila članstvu KPJ i koji su zatim postali osnovom za pripremu IV. kongresa KPJ. Radi sprovođenja stavova otvorenog pisma Kominterne i priprema kongresa KPJ Kominterna je imenovala privremeno rukovodstvo KPJ s Filipom Filipovićem na čelu. Ova aktivnost u KPJ razvijala se u vreme sve dublje krize režima lažnog parlamentarizma i sve oštrijih političkih borbi, osobito posle atentata na Stjepana Radića i druge prvake HSS u Narodnoj skupštini (u junu 1928). U tim događajima režim pojačava progone komunista. Među uhapšenim bio je i Josip Broz, organizator borbenih akcija zagrebačkog proletarijata, koji je tada osuđen na 5 godina robije. Na IV kongresu KPJ (Drezden, 5-16.XI.1928) osuđene su frakcije, a u CK KPJ izabrani ljudi koji nisu bili angažovani u frakcijskim borbama. Međutim, kongres u Drezdenu nije uneo znatnije promene u program i metode rada partije, koji su i dalje ostali preuski i opterećeni sektaštvom. Tome je pridoneo i program usvojen na VI. kongresu Kominterne (Moskva, avgust-septembar 1928), u kojem se, na temelju ocene da u Evropi raste revolucionarna kriza, tvrdilo da se bliži vreme revolucionarnih sukoba. Polazeći od toga, kongres KPJ je naglasio stav da u Jugoslaviji predstoji buržoasko-demokratska revolucija koja će brzo prerasti u proletersku. Usvojen je takođe stav Kominterne o socijaldemokratiji kao blizancu fašizma, a članstvu KPJ zabranjeno je da ulazi u reformističke sindikate i deluje unutar buržoaskih opozicionih partija. Najzad, u vezi s pojačanom opasnošću od imperijalističke intervencije protiv SSSR, ponovo je potenciran stav o razbijanju Jugoslavije kao »veštačke versajske tvorevine« i dela »sanitarnog kordona« i o stvaranju nezavisnih nacionalnih država. KPJ je tada imala 2034 člana.

[početak strane]