Arhiva : : Mart 2004.

Ideološki mehanizmi borbe »protiv terorizma« i reprodukcija kapitalizma

Jedno od glavnih opštih mesta, topoi, debate o »terorizmu« jeste alternativa »bezbednost ili sloboda«. To je alternativa tipa »novac ili život«: ako odaberete život, imaćete život bez novca; ako se odlučite za novac, izgubićete i jedno i drugo [1]. Prema tome, ako se odlučujete za bezbednost, imaćete bezbednost bez slobode; izaberete li slobodu, nećete imati ni slobode ni bezbednosti. Ovakve ucenjivačke alternative predstavljaju čest ideološki mehanizam. [2]

Za sadašnje debate o terorizmu je karakteristično da su krajnje apstraktno i prenapregnuto moralističke, čak i teološke [3]: u njima očito nije reč o tome što pokriva inače ideološki izraz »terorizam«, već o nečem drugom. Da to nije tako, ne bismo ni govorili o »terorizmu«, koji se tiče isključivo načina nekog delovanja te je, prema tome, tek površinski i apstraktan predmet rasprave – već bismo govorili o nečem drugom. O čemu je, onda, reč kada se govori i piše o »terorizmu«? Tačnije: kako je očito u pitanju ideološki govor, dakle praksa koja uspostavlja ili održava neku »društvenu vezu« – kakvi su onda učinci tog ideološkog govora, kakvu vrstu »društvenih veza« uspostavljaju ili obnavljaju?

»Sloboda« je nešto što bi trebalo da uživaju pojedinka i pojedinac, dok »bezbednost« obezbeđuje država: prema tome, govoreći o »slobodi i bezbednosti« govori se o individui i državi i o njihovom međusobnom odnosu. Ova premisa dakako dovodi do beskrajnih rasprava o tome da indivudua ne može da bude slobodna ako joj nije obezbeđena sigurnost, dok u obezbeđivanju sigurnosti država neminovno ograničava individualnu slobodu... itd. i tome slično. Polazeći od te premise možemo da ad nauseam tragamo za pretpostavljenim »odgovarajućim« odnosom između individualne slobode i njenih »bezbednosnih« ograničenja, koja su u toj misaonoj matrici istovremeno i uslovi za njenu mogućnost... To odmeravanje je nesumnjivo beskonačno – pa institucijama, saznanjima i diskursima koji ovaj beskrajni zadatak smelo preuzimaju kao svoj posao i razlog svog postojanja, obezbeđuje u najmanju ruku institucionalnu večnost.

Mit o društvenom ugovoru i moderna individua

Međutim, beskrajno ponavljanje koje omogućuje ova ideološka matrica ima još jedan, i to mnogo važniji, učinak: obezbeđuje se reprodukcija odnosa između države i pojedinca u neposrednosti tog odnosa. Ova neposrednost odnosa između države i individue je karakteristika »modernih«, tj. buržoaskih političkih ideologija i njihovog »materijalnog opstanka« [4] u modernim (buržoaskim) političkim institucijama. Klasični motiv ove političke ideologije je »društveni ugovor«: država, prema ovoj ideologiji, proizlazi iz ugovora koji međusobno zaključuju individue. Ovaj izvorni ugovor po definiciji se sklapa bez posrednika, jer pre njega ne postoji nikakav »ljudski« odnos između individua. (Pre toga postoji samo »prirodno stanje«, odnosi su, dakle, »prirodni«, »divlji«, ne-društveni.) Upravo ovaj prvi ugovor između »prirodnih« ljudi uvodi individue u prvo posredovanje – posredovanjem između individua kao individua obezbeđuje se da se njihova individualnost, to jest usamljenost, izolovanost, čuva i obnavlja – da se njihovi odnosi reprodukuju u svojoj »individualnosti« [5]. »Ugovor« je upravo ideološki motiv koji »izražava« - i u stvarnosti reprodukuje - karakterističnu buržoasku neposrednost odnosa između države, odnosno političke sfere i individue.

»Teorije« društvenog ugovora perfektno ideološki predstavljaju konstituciju političke sfere kao autonomne društvene sfere, nezavisne od ostalih takođe autonomnih društvenih sfera (ekonomska sfera, ideološka sfera). Svom romanesknošću maštovite antropologije predstavljaju nam (i reprodukuju) strukturnu logiku moderne (buržoaske) političke sfere, koju čine međusobno odvojene apstraktne individue – »slobodne« i »jednake« upravo u svojoj apstraktnosti i zbog svoje apstraktnosti. Ova sfera nije ništa drugo do apstraktno polje odnosa između apstraktnih individua – a jedina »konkretizacija« ove apstrakcije nalazi se u tome da su individue »slobodne« i »jednake«: u suprotnom, odnosi ne bi ni mogli da budu apstraktni, a individue ne bi mogle da budu usamljene. Odnos između svake pojedine individue i institucije »društvenog ugovora« ili političke koegzistencije, to jest države, neposredan je upravo zato jer politička sfera i nije ništa drugo nego odnos između individua. Odnos između individue i države »neposredniji« je od odnosa između pojedinih individua, jer u odnosima između pojedinaca posreduje država – ako ni u čemu drugom onda u tome da ti odnosi budu odnosi između »slobodnih« i »jednakih«.

U ideologiji društvenog ugovora za ovu raspravu najznačajnija su dva momenta. Prvi je formulisao Hobs (Hobbes) na početku epohe ugovornih političkih ideologija: prema Hobsu, »bezbednosnim« ugovorom između individua istovremeno se uspostavlja i odnos gospodarenja. Država obezbeđuje bezbednost – ali druga strana jemstva bezbednosti je odricanje od slobode, koju učesnici u ugovoru prenose na monarha. U ideološkoj shemi »društvenog ugovora«, dakle u modelu »političke sfere« kao neposrednog odnosa između individue i države, bezbednost (smisao ugovora, smisao civilizujuće asocijacije između individua) nalazi se bar u jednoj od najznačajnijih formulacija, i u Hobsovoj varijanti neposredno je i neraskidivo povezana s nejednakošću i s odnosom gospodarenja.

Kod onih društvenih ugovora koji su, suprotno Hobsu, težili da uz sigurnost obezbede i slobodu i jednakost, ispostavilo se da odnos nejednakosti, odnos gospodarenja, ne proizlazi iz specifičnosti Hobsovog ugovora – već da je sâm društveni ugovor kao uspostavljanje autonomne političke sfere institucionalni (ili: institucionalno-ideološki) temelj društva nejednakosti. Zašto je to tako vrlo je dobro vidljivo u najradikalnijoj egalitarističkoj varijanti - kod Rusoa (Rousseau).

Ruso je na kraju razdoblja kontraktualnih političkih ideologija formulisao drugi momenat koji je značajan za ovu našu raspravu. Kod Rusoa, društveni ugovor doduše obezbeđuje jednakost između učesnika u ugovoru – ali samo po cenu, odnosno pod uslovom da su u društvo uključene individue međusobno odvojene [6]. Naime, onog časa kad počinju da se povezuju, nastaju stranke i interesne klike, koje onemogućavaju formulisanje i afirmaciju »opšte volje«, i tako poseju seme nejednakosti.

Ruso je jasno, čak i dramatično pokazao da individue mogu da budu jednake i slobodne samo ako su međusobno izolovane. A to, drugim rečima, znači: samo ako su izolovane od svojih inače društvenih odnosa. Individue su jednake i slobodne samo u svojoj »ne-društvenosti« ili u svojoj »nultoj društvenosti« - dakle kao apstraktne individue; kao pojedinke i pojedinci, aps-trahovani od svojih inter-individualnih, društvenih i strukturnih odnosa, udaljeni iz svojih odnosa nejednakosti i neslobode – pre svega, dakle, iz onih odnosa koji su u kompleksnim društvima osnovni – iz klasnih odnosa.

Prema tome, izolovanost političkih ili, tačnije, pravno-političkih individua samo je način kako se u sâmo polje političkog upisuje specifično moderna (buržoaska) konstitucija političkog polja kao autonomne društvene sfere. Uzajamna izolovanost, usamljenost političkih individua, učinak je koji unutar političke sfere prouzrokuje strukturni položaj te sfere kao autonomne među drugim autonomnim sferama. Osama modernih (buržoaskih) pravno-političkih individua je nad-određeni učinak strukturne konstitucije političke sfere u njenoj specifičnoj autonomiji. Ako pak pogledamo sa strukturnog stanovišta, vidimo da se autonomna politička sfera ne može ni konstituisati ako se ne uspostavi kao masa individua, apstrahovanih od njihove društvenosti.

Jedinstveno polje buržoaske konstitucije političke sfere

Na ovom stepenu promišljanja možemo da kažemo da je sadašnja ideologija »rata protiv terorizma« varijanta onih političkih ideologija koje nas uveravaju da bi se bez države ljudi međusobno poubijali, i koje istovremeno tvrde da individue civilizovanom suživotu u državi nužno moraju da žrtvuju deo svoje slobode: znači, država je nužnost jer može da privede kraju »rat svih protiv sviju« - ali s njom se neminovno uvode i odnosi gospodarenja. Nema bezbednosti bez ograničavanja slobode – tako je teoretisao Hobs i tako se u praksi ponaša Buš mlađi.

Ili pak, drugim rečima: ukoliko se sadašnja država utemeljuje na mitu o ratu svih protiv sviju, ona taj mit pothranjuje svime što joj je na dohvat ruke, stara se o obnavljanju mita jer se tako održava i obnavlja i ova specifična vrsta države.

Želimo li da budemo dosledni treba čak da kažemo da mit o navodno »prirodnom« »ratu svih protiv sviju« na svojevrstan način predstavlja uslov za mogućnost liberalne države: dakle, negativnu stranu njenog postojanja. Tako se ta država (kao inače svaka institucija) stara da obezbeđuje uslov svoje egzistencije. Ako bi sadašnja država naprasno nestala bez ičega što bi je zamenilo, po svoj prilici bi stvarno došlo do rata svih protiv sviju. Uostalom, takav rat je više ili manje prikriveno u toku i sada, dok država postoji. Pri tom sâm mit huškački pomaže da se rat ne okonča.

Međutim, u istoj političkoj tradiciji nalaze se i varijante koje obećavaju jednakost i slobodu, čak i po cenu usamljenosti individua. Prema tome, treba da se zapitamo zašto se uz preovlađujuću »hobsovsku« propagandu sadašnjeg režima u SAD, njegovih pomagača i njegove medijske agenture, nisu javili i neki drugi glasovi koji bi se pozivali na istu buržoasku političku tradiciju, ali bi bili skloni manje represivnoj orijentaciji.

Naš odgovor, kažimo to odmah, glasi da između varijante koja obećava slobodu i jednakost, i varijante koja konstatuje da je cena bezbednosti odricanje od slobode, nema nikakve načelne razlike: sloboda i jednakost su u okolnostima koje tek treba da odredimo, samo mehanizmi gospodarenja unutar istog ideološko-političkog horizonta kao i »hobsovske« varijante. I »bezbednost« koju pruža taj tip buržoaske države samo je, eto, bezbednost gospodarenja i garancija njegovog održavanja. Kako između oba kraka buržoaske političke ideologije nema načelnih razlika, moguće je bez prepreka prelaziti od manje represivnih državnih praksi ka represivnijim: to je samo pitanje taktike i konkretnih okolnosti klasne borbe. Zato se, naravno, u tom horizontu, u horizontu buržoaske političke ideologije, buržoaskih političkih institucija i praksi, ne mogu uspostaviti prave alternative represivnim praksama. To se ispoljilo i u sadašnjoj »antiterorističkoj« kampanji, kada celokupna svetska buržoaska politika nije smogla snage čak ni za verbalnu alternativu akstremizmu režima SAD.

Individualizam i povezivanje činilaca proizvodnje

Pogledajmo, zašto. Za kapitalistički način proizvodnje karakteristična je struktura činilaca proizvodnje, u kojoj je radnik odvojen od sredstava za proizvodnju. Radnik nije sposoban da sâm pokrene proces proizvodnje jer se s njegovog strukturnog mesta činioci proizvodnje ne mogu povezivati u jedinicu proizvodnje. U tome se najamni radnik razlikuje od, recimo, zanatlije ili zemljoradnika, koji nisu odvojeni od sredstava za proizvodnju, sami mogu da ih povezuju i pokreću proces proizvodnje. Najamni radnik se pripušta u proizvodni proces tek kada, kako kaže Marks, postane »egzistencijalni oblik kapitala«, tek kada je kapitalist u formalno korektnoj i »ekvivalentnoj« razmeni kupio njegovu radnu snagu. Najamni radnik tako može da uđe u proizvodnju samo pod komandom kapitala, štaviše – samo kao oblik kapitala. U obrnutom smeru, kapitalist ili njegov zastupnik sposobni su da uspostave jedinicu proizvodnje jer u njoj svi činioci deluju kao »oblici postojanja kapitala«, sposobni su da pokreću i održavaju proces proizvodnje. Pravno-politička i iz nje izviruća izolacija »individua« zato deluju bitno drukčije na strani najamnog radnika nego na strani kapitalista ili njegovog zastupnika. Na strani kapitala one ne mogu da tangiraju sposobnosti individua da pokreću proizvodnju i njome upravljaju; štaviše, svojim atomizujućim delovanjem pomažu održavanje tržišta, konkurencije i sličnih konstitutivnih crta kapitalističkog načina. Na strani najamnih radnika izolovanost individua održava njihovu nesposobnost da sami pokreću proizvodnju, i obnavlja nužnost da proizvode i preživljavaju jedino pod komandom kapitala. Štaviše, svojim atomizujućim delovanjem pomaže održavanje tržišta radne snage, uvodi konkurenciju među samim radništvom i održava odnose u kojima radnici i radnice stoje jedni naspram drugih kao konkurenti i protivnici, a ne kao solidarni pripadnici i pripadnice klase koja stvara bogatstvo.

Učinak političke sfere sa obe strane klasne linije razdvajanja

Moderna pravo-politička sfera, time što društvo usitnjava na atomizovane usamljene individue, ne deluje sa obe strane klasne linije razdvajanja na isti način: prednost daje kapitalističkoj klasi, a radništvo dezorganizuje. I ne samo to: ovo moderno pravno-političko uređenje održava klasnu liniju razdvajanja. Prema tome, moderna pravno-politička sfera je sa svojim »slobodnim i jednakim individuama« samo mehanizam vladavine kapitalističke klase ili institucija klasne borbe kapitalističke klase.

Moderna autonomna politička sfera odlučujuće zadire u društvene odnose upravo time što se uspostavlja apstrakcijom od društvenih odnosa i održava samo apstraktnu individuu. Ali, te individue nisu jednake s obzirom na to gde se smeštaju u društvenoj strukturi. Upravo zato što je struktura »činilaca proizvodnje« odsutna iz pravne i političke konstrukcije, ova konstrukcija odlučujuće doprinosi čuvanju i obnavljanju te strukture.

Upravo zato jer je savremena autonomna politička sfera sa svojom »slobodom i jednakošću« institucija kroz koju se reprodukuje klasna struktura društva, kao i mehanizam gospodarenja hegemonističke klase nad drugim, naročito radničkim klasama, bilo bi naivno očekivati da iz ove sfere etablirane buržoaske politike može da se izrodi neka istorijski produktivna alternativa sadašnjoj »antiterorističkoj« kampanji.

Međutim: »antiteroristička« parola, kao što smo već pokazali, ispisuje jednu od osnovnih crta političke individue u modernom pravno-političkom uređenju – ograničava njenu slobodu. Time što ograničava, što zapravo ukida buržoasku političku slobodu, neminovno ukida i pomenuti oblik buržoaske političke »jednakosti«. A to, po svemu sudeći, znači da je možda naše gornje izvođenje u ovom istorijskom trenutku već zastarelo. »Antiteroristička« kampanja u biti ruši državno, pravno i političko uređenje kojim se dosad održavao i obnavljao svetski kapitalistički sistem. To verovatno govori da klasna borba vladajuće svetske klase treba da se laća drastičnijih metoda i sredstava od onih kojima se služila tokom vekova svoje istorijske prevlasti. Da li to znači da će svetski kapitalizam odsad moći da se održava samo još putem bitno zaoštrene klasne borbe? Ili pak možda znači da je došao kraj istorijske epohe kapitalizma i da se vladajuće klase pripremaju za prelazak na drukčiji oblik svetskog društva, u kome će pokušati da drastičnim sredstvima sačuvaju svoju vladavinu?

Nadajmo se da odgovor nećemo dobiti od onih sila, povodom čijeg smo delovanja ta pitanja sebi i postavili. Nadajmo se da će odgovore davati radničke mase sveta.

Rastko Močnik

NAPOMENE:

1. Koncept alternativa ove vrste razvio je Žak Lakan (Jacques Lacan); naziva ih vel-alternative; cf. J. Lacan, Štirje temeljni koncepti psihoanalize, CZ, Ljubljana, 1980.

2. Smatram čak da su one glavni mehanizam toga što Luj Altiser (Louis Althusser) naziva »ideološka interpelacija« - dakle mehanizam »regrutovanja« pojedinki i pojedinaca u jednu ili drugu ideologiju. Cf. R. Močnik, 3 teorije, Izdavač /cf., Ljubljana, 1999.

3. Upor.: "Ne može se ostati neutralan« (slovenački ministar spoljnih poslovaa Dimitrij Rupel, 13. 9. 2002.); »Bog nije neutralan« (George Bush, 20. 9.2002.).

4. Koristim naravno koncept "materijalnog postojanja« ideologije, koji je razvio Luj Altiser u spisu »Ideologija i ideološki aparati države«, slov. prev. v.: L. Althusser, Izbrani spisi, Izdavač /cf., Ljubljana, 2000. Lično, doduše, smatram da bi bilo primerenije kada bismo odnos izokrenuli i rekli da institucije imaju »diskurzivnu egzistenciju« u ideološkim diskurzima – ali ova finesa za ovu raspravu nije od značaja (cf. R. Močnik, 3 teorije, Izdavač /cf, Ljubljana, 1999, in fine).

5. Ovde, naravno ekspliciram nešto što je evidentno: kako je primer za ideologije društvenog ugovora građansko-pravni ugovor između pravnih lica, između individualnih pravnih subjekata, svakako je nužno da te ideologije »proizvode« ono što je u njih stavljeno na samom polazištu. Kao mit o izvoru, ideologije društvenog ugovora karakterističnim ideološkim postupkom »izvrću stvarni tok naglavačke« i izvorni ugovor predstavljaju kao osnivački čin kojim tek postaje moguć uljudan život, uključujući građansko pravo i njegove – iz izvornog ugovora – izvedene ugovore. – Tu smo još kod rudimentarne analize ideologije: ideologija je na toj tački uistinu još samo »izvrnuta svest«; u nastavku bavićemo se učincima tog »izvrtanja«.

6. Kada ispravno obavešteni građani u trenutku kad o nečemu odlučuju, ne bi bili nimalo međusobno povezani, iz velikog broja sitnih razlika uvek bi se ispoljila opšta volja i odluka bi uvek bila dobra. Međutim, čim počnu da se javljaju klike i osnivaju pojedine grupe na štetu velike zajednice, postaje volja tih grupa opšta u odnosu na njene pripadnike i privatna u odnosu na državu... J.J. Rousseau, Družbena pogodba, CZ, Ljubljana, 1960, str. 91.