Arhiva : : Maj 2004.

PROLETERI SVIH ZEMALJA, UJEDINITE SE!

Nova komunistička partija Jugoslavije

PROGLAS

Nema zločina koji ne bi izvršio kapital da bi uvećao svoje razmere i profit. Imperijalizam je eksploatacija pomoću sile i laži. U odnosu prema slabijima, a takva je ogromna većina država u svetu, računajući tu i našu zemlju, imperijalisti se rukovode načelom: "Slušaj, pokori se, živi u ropstvu ili ćeš biti uništen".

Prošlo je dvanaest godina od kada su vođi agresivnog bloka NATO, uz saradnju domaćih petokolonaša, političkih prostitutki i izdajnika svih boja razbili SFRJ. U dugo pripremanoj i izrežiranoj krvavoj drami ubijeno je i ranjeno na stotine hiljada ljudi, a oko dva miliona izbeglica ostalo je bez svojih domova. U ratu su stradali i pretrpeli ogromne materijalne gubitke svi narodi i nacionalne manjine u našoj zemlji, ali je najteže prošao srpski narod koji je branio integritet, suverenitet i nezavisnost Jugoslavije.

Prošlo je više od pet godina od monstruozne agresije NATO država protiv SR Jugoslavije. Zverski je ubijeno nekoliko hiljada i ranjeno preko deset hiljada ljudi. Materijalna šteta prevazilazi 100 milijardi dolara. Uprkos herojskom otporu našeg naroda, okupirani su Kosovo i Metohija i otuda je proterano preko 350 hiljada Srba i drugog nealbanskog stanovništva, lojalnog Jugoslaviji.

Pod okriljem okupatora albanski teroristi su ubili i oteli nekoliko hiljada Srba i zaveli teror strašniji i krvaviji od osmanlijskog.

Uz pomoć stotine miliona dolara, čudovišne medijske propagande i fabrika laži, NATO države su suštinski pomogle kontrarevolucionarni prevrat u Srbiji i omogućavaju opstanak na vlasti u Crnoj Gori separatista Mila Đukanovića. U ostalim bivšim jugoslovenskim republikama kontrarevolucije su izvedene ranije.

Danas vladajuće strukture na Balkanu propagiraju modu po kojoj svako treba da ima svog okupatora.

U Srbiji i Crnoj Gori sada se nalazi oko milion izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegivine i sa Kosmeta. U postojećim uslovima gotovo da nema izgleda da se ogromna većina njih vrati u svoje domove, koji su ili uništeni ili oduzeti. Genocid nad srpskim narodom se nastavlja.

RASPRODAJA JUGOSLAVIJE

Vlada koju je NATO ustoličio 2000. godine prihvatila je sistematsko nastavljanje komadanja Jugoslavije. Brutalno kršeći tada važeće Savezni i Republičke ustave, Vlada se odrekla kontinuiteta Jugoslavije (prihvatajući zahtev SAD da naša država tobože postoji tek od 1992.g.) i pristala na sukcesiju državne imovine, uključujući tu i onu koju su Srbija i Crna Gora unele u saveznu državu.

Razbijanje sadašnje, smanjene Jugoslavije, planirano je u više rata, a kao osnov za to služi takozvana "Ustavna povelja", skrojena po instrukcijama Havijara Solane, ratnog zločinca i jednog od organizatora NATO agresije na našu zemlju. "Ustavna povelja" je svojevrsna smrtovnica Jugoslavije, koja je promenila čak i ime naše države. Njen osnovni cilj je definitivno razdvajanje Srbije i Crne Gore.

Sa stanovišta NKPJ i, uvereni smo, ogromne većine našeg naroda, Srbija i Crna Gora su sudbinski predodređene da žive u istoj državi iz milion razloga, a najvažniji je taj da je u pitanju isti narod.

Za NKPJ je subjektivan i objektivan izdajnik svako koji na bilo koji način pokuša da razdvoji Srbiju i Crnu Goru, jer time čini bratoubistvo.

Dosovska vlada dozvolila je da opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa faktički postanu protektorat NATO. Tamo se ne može doneti ni sprovesti nijedna važnija odluka bez odobrenja NATO država.

U toku je završna faza restauracije kapitalizma u našoj zemlji, koja u svim sferama donosi katastrofalne rezultate. Nema suštinske razlike između vlade DOS-a, koja je otišla, i koalicione (modifikovane dosovske) koja je došla. Istini za volju, postoje izvesne, bar deklarativne razlike u politici prema Kosmetu (gde je koalicija takođe nejedinstvena), ali je našoj zemlji nametnuta takva omča oko vrata da je oslobađanje okupirane Južne srpske pokrajine nemoguće bez znatno odlučnijeg angažovanja Rusije, Kine, Belorusije, drugih prijateljskih država i progresivnih snaga u svetu. Nizom svojih izdajničkih postupaka dosovska vlada je potpomogla legalizaciju separatističke kvislinške vlasti na Kosmetu.

Nova koaliciona vlada nastavlja s politikom prihvatanja u paketu statusa neokolonije, odnosno nastavlja s politikom rasprodaje suvereniteta, državne, društvene i zadružne svojine, s razbijanjem vojske, sa sluganskim odnosom prema Vašingtonu, Londonu, Berlinu, Parizu i Briselu, s revizijom i falsifikovanjem istorije, s enormnim zaduženjem, s povećanjem armije nezaposlenih, s ukidanjem ranije stečenih socijalnih prava, sa smanjenjem zdravstvenog osiguranja, s bitnim pogoršanjem programa, uslova i načina školovanja, s utapanjem u mutne vode takozvanih "evropskih struktura", s poslušnošću i metanisanjem pred haškom inkvizicijom.

Da bi se održala dosovska i nova koaliciona vlast su rasprodale i rasprodaju u bescenje i na doboš sve što se moglo rasprodati, ne libeći se čak da prodaju prirodna bogatstva i vitalne privredne objekte: rudnike, banje, mineralne vode, šume, plaže, lovišta, puteve, poljoprivredna dobra, elektrane, vodovode... Jedino još uvek nije pronašla model za rasprodaju vazduha koji nas okružuje.

Pod vlašću prethodne i postojeće vlade Jugoslavija je postala najsiromašnija zemlja u Evropi.

DUG SVAKE PORODICE INOSTRANSTVU - 8.500 DOLARA

Šta je donela i šta nosi restauracija kapitalizma u Jugoslaviji, odnosno njeno uklapanje u "evropske strukture"?

Ukupna industrijska i poljoprivredna proizvodnja su daleko manje nego 1990. godine, mada je trebalo da budu znatno veće, jer je za poslednjih 14 godina tehnologija u svetu napredovala. Preko 60% industrijskih kapaciteta ne radi, delimično radi, ili je zatvoreno. Za to vreme nije izgrađen nijedan veliki i značajan industrijski objekat. Sve što je izgrađeno - izgrađeno je u socijalizmu.

Dosovska vlada se hvalila, a to čini i sadašnja koaliciona vlada, da je, blagodareći svojoj poslušnosti prema "međunarodnoj zajednici" (u stvari prema NATO državama) i haškoj inkviziciji, našoj zemlji otpisan deo finansijskih zaduženja na Zapadu i otvoren put za nova enormna zaduženja u inostranstvu. Dugove će morati da vraćaju ne samo ova već i buduće generacije. Najveći deo "otpisanih" i reprogramiranih dugova Zapadu prestavljaju kamate nastale jednostranim prekidom trgovine i finansijskih transakcija od strane kapitalističkih država za vreme desetogodišnje blokade Jugoslavije.

Strani kapital ne dolazi da bi doneo, već prvenstveno da bi odneo.

Danas, prema zvaničnim podacima, spoljna zaduženost Jugoslavije iznosi oko 85 odsto nacionalnog dohotka. I tendencija povećanja procenta zaduženosti u odnosu na nacionalni dohodak se povećava. Ukupan spoljni dug Jugoslavije krajem aprila 2004.g. zvanično je iznosio 14,5 milijardi dolara, a faktički negde između 15 i 16 milijardi dolara.

Ako uzmemo da prosečno domaćinstvo u Srbiji i Crnoj Gori ima četiri člana, onda svaka porodica u našoj zemlji danas duguje inostranstvu negde između 8 i 9 hiljada dolara. Naš spoljnotrgovinski deficit kreće se približno oko 5 milijardi dolara godišnje. Uvoz iz inostranstva je pokriven izvozom sa jedva 35 procenata.

Pre 14 godina, to jest 1990.g. naš uvoz je bio pokriven sa oko 80 odsto izvoza. Danas je stanje na ovom sektoru neuporedivo teže iako od 2001.g. oko 95% naših proizvoda može da se izvozi u zemlje Evropske unije bez carina. Ukupna ekonomska politika Jugoslavije i njen podređeni odnos prema EU, SAD, MMF, Svetskoj i Evropskoj banci i drugim zapadnim institucijama je takava da razne povlastice koje, navodno dobija naša zemlja, u praksi proizvode katastrofalne rezultate. Što nas više Zapad "pomaže" - to smo sve siromašniji.

Slične rezultate daje politika globalizma u celom svetu. Prema podacima Ujedinjenih nacija za 2002.g. zemlje takozvanog Trećeg sveta, koje se pod istim ili sličnim uslovima (kao naša država) zadužuju kod zapadnog kapitala, imale su spoljni dug oko 3 hiljade milijardi dolara - gotovo pet puta više nego 1980. godine. Istovremeno su kamate na taj dug dostigle 2002.g. blizu 4 hiljade milijardi dolara. Po oceni Svetske banke, danas 1,5 milijarda ljudi živi u proseku sa 24 dolara mesečno.

Poznati su mnogi primeri iz istorije, počev još od Stare Grčke i Rima, kada je dužnik, nesposoban da vrati ono što je pozajmio, postajao ne samo formalno već i faktički rob zajmodavca. Tim putem nas vodi i sadašnja vlast. Ekonomsko ropstvo prerasta u političko ropstvo.

Prema zvaničnim podacima, na biroima rada u Srbiji i Crnoj Gori danas ima oko milion i 100 hiljada nezaposlenih. Međutim, ta brojka je dvostruko veća, jer se pod nezaposlenim računaju samo oni koji se vode na biroima rada. A faktički nije zaposleno više od 50 odsto radno sposobnog stanovništva. I ta cifra se iz dana u dan vrtoglavo povećava. Prosečna dnevna zarada zaposlenih je manja od 2 dolara, ako se uračuna koliko članova svoje porodice jedan zaposleni izdržava.

Penzije se realno sistematski smanjuju, uz neprestano pogoršanje uslova za penzionisanje.

SVAKA PRIVATIZACIJA JE PLJAČKA

Privatizacija je prelazak u ruke pojedinaca, mafijaških grupa ili stranih kapitalista naših prirodnih resursa, preduzeća i druge imovine koje su krvlju i znojem stvarali radni ljudi naše zemlje.

Nema "poštene" privatizacije, niti je može biti. Svaka privatizacija državne, društvene i zadružne svojine je legalizovana pljačka. Naivno je verovati da je prelazak u privatne ruke, pogotovu u ruke stranaca, naših preduzeća i prirodnih bogatstava u interesu običnih građana ili jugoslovenske privrede u celini.

U poslednjih petnestak godina u Jugoslaviji se pojavio veliki broj kapitalista koji su se raznim mahinacijama dočepali ogromnog kapitala, velikih zemljišnih poseda i mnogobrojnih malih i velikih preduzeća. Nameće se pitanje: odakle para novopečenoj finansijskoj mafiji i oligarhiji da "kupuje" (tačnije otima) čitave fabrike, robne kuće, hotele, građevinska preduzeća, banke... Niko po zakonima ove zemlje nije mogao na pošten način da zaradi toliko para da bi bio u stanju da kupuje u celini ili delimično privredna preduzeća i banke, pa makar ih dobijao u bescenje.

Sprovedena privatizacija na prostorima bivšeg SSSR, u Istočnoj Evropi i u republikama prethodne SFRJ dovela je do: privrednog i finansijskog kolapsa, drastičnog smanjenja proizvodnje, zatvaranja i prodaje ogromnog broja industrijskih preduzeća, masovne nezaposlenosti, vrtoglavog opadanja životnog standarda, revizije ili ukidanja socijalnih dostignuća u zdravstvu, školstvu, kulturi, nauci, sportu... Takođe, uslovila je topljenje i iščezavanje penzijskih, invalidskih, stambenih i socijalnih fondova, dovela je do abnormalne inflacije, do čudovišnog socijalnog raslojavanja i stvaranja moćnih parazitskih eksploatatorskih struktura. Dovela je do suštinskog smanjivanja sredstava za vojsku i višestrukog slabljenja odbrane, gubljenja nezavisnosti i vazalnog odnosa prema imperijalističkim državama. Stanje se iz dana u dan pogoršava. Sve bivše socijalističke države na prostoru SSSR, u Istočnoj Evropi i na Balkanu imaju daleko manju proizvodnju nego 1990.g. Astronomski se povećavaju finansijski nameti i pljačke naroda.

Imperijalističke snage imaju zajednički interes u obezbeđivanju neograničenog širenja transnacionalnog kapitala i u gušenju svakog antiimperijalističkog otpora, posebno u bivšim socijalističkim zemljama. One koordiniraju svoje ekonomske i političke strategije, usmeravaju u njihovu korist aktivnost Svetske trgovinske organizacije, Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske banke i drugih međunarodnih ustanova, koje su pretvorile u svoje filijale.

NKPJ nema ništa protiv privatne svojine ukoliko vlasnik sam ili udružen sa nekim, ili sa više takvih suvlasnika radi, pod uslovom da to ne predstavlja eksploataciju tuđeg rada, da ne predstavlja najamni odnos. Međutim, takvim radom i zaradom on i oni ne mogu da zarade toliko da bi kupovali fabrike, banke i druge velike sisteme, koji privatizovani ne mogu da funkcionišu bez postojanja eksploatacije.

GLOBALIZACIJA ILI GROBALIZACIJA

Proces kapitalističke globalizacije, koji diktiraju multinacionalne korporacije, ima četiri glavna obeležja: slobodan protok kapitala, robe, usluga i radne snage. Sve se to čini u njihovom interesu u cilju osvajanja novih teritorija, novih tržišta i maksimalnog sticanja profita. Ne biraju se sredstva kojim bi se uništio svaki onaj koji pokuša da se tome suprotstavi.

Oko 500 multinacionalnih korporacija kontroliše finansijsko tržište na planeti, jer njihove finansijske rezerve prevazilaze rezerve svih centralnih banaka na svetu, zajedno uzetih. Te korporacije kontrolišu trgovinu prirodnim resursima, uključujući tu i 90% pšenice, kafe, kukuruza, duvana, metala i drvne građe, 85% bakra, 80% olova, 75% banana, nafte i kaučuka. Drugim rečima, glavni sadržaj kapitalističke globalizacije je maksimalno nastojanje na koncentraciji i centralizaciji svetskih prirodnih i proizvodnih resursa pod kontrolom majušne elite globalnog finansijskog kapitala.

Moćne sile globalizacije nastoje da nametnu sopstvene ekonomske i socijalne recepte drugim državama, putem nasilničkog pritiska na njih. One prinuđuju druge države na zaključivanje globalnih ugovora, na otvaranje granica, na slobodan protok kapitala, robe, usluga i radne snage pod uslovima koje diktira krupan kapital. Vlade slabih država najčešće to čine protiv interesa vlastite zemlje, što podriva njihove ukupne potencijale za razvoj. Razume se, takva politika izaziva ozbiljne posledice: raste nezaposlenost, pada životni standard, jača socijalno raslojavanje.

Za ogromnu većinu čovečanstva kapitalistička globalizacija predstavlja grobalizaciju.

Svi osnovni instrumenti globalizacije nalaze se u rukama imperijalističkih država. Na 500 najvećih multinacionalnih korporacija otpada oko 80 odsto transnacionalnih investicija. Međutim, obezbeđujući stvaranje jedinstvenog svetskog "tržišta", globalizam istovremeno zaoštrava suparništvo između konkurentskih blokova imperijalizma, formiranih oko tri glavna centra - SAD, EU i Japana.

Najrazvijenije kapitalističke zemlje, takozvana "zlatna milijarda", jedva da čine 1/6 stanovništva naše planete. Pa, ipak, one troše 85 odsto svih roba i usluga koje proizvodi čovečanstvo. Istovremeno, na njih otpada preko 90 odsto zagađivača na Zemljinoj kugli. Međutim, one jedva da raspolažu sa 1/10 prirodnih resursa planete, što znači da žive najvećim delom eksploatišuću druge države, koje grcaju u nevoljama.

Stanovnici Zapadne Evrope u 2002.g. potrošili su samo na sladoled 11 milijardi dolara. To je za 2 milijarde više nego što je potrebno da se obezbedi čistom vodom i kanalizacijom celokupno stanovništvo Zemlje. Oko 10% najbogatijih Amerikanaca (približno 27 miliona ljudi) ima ukupan prihod koji je jednak prihodu 45 odsto stanovništva sveta, odnosno približno 2,8 milijarde ljudi.

SAD raspolažu sa 65% svih informativnih kapaciteta na planeti, što im omogućava da nameću svoj ekonomski, politički i kulturni uticaj. Pa, ipak, značajan deo američkog naroda od toga nema velike vajde. Kapitalizam nije u stanju, zbog svoje prirode, da razreši neke vitalne probleme čak ni u najrazvijenijim zemljama. U Zapadnoj Evropi permanentno ima 35 - 40 miliona stalno, delimčno (po nekoliko sati dnevno) ili povremeno nezaposlenih radnika.

Poznati američki publicista Skot Maršal, pozivajući se na zvanične podatke, objavio je početkom 2000.g. u visokotiražnom listu "Pipl Vikli vord" svoja studijska istraživanja u kojima ističe da su te godine SAD imale 21 milion nezaposlenih, poluzaposlenih i privremeno zaposlenih. Oko 43 miliona ljudi nema nikakav oblik medicinske pomoći, 5 miliona je beskućnika, 37 miliona je nepismeno, od toga 18 miliona potpuno. Oko 80 procenata mladića i devojaka do 18 godina, čije je poreklo iz Afrike, Južne i Srednje Amerike, ne pohađa školu i nije zaposleno. Narkomanija je veoma zastupljena i služi kao sredstvo za smirivanje velikog broja ljudi, kao sredstvo odvlačenja mladih generacija od klasne borbe.

Pljačka, otimačina i eksploatacija najvećeg dela čovečanstva nije usmerena toliko na poboljšanje života siromašnih slojeva u najrazvijenijim kapitalističkim državama, koliko za povećanje bogatstva bogatih.

SAD troše godišnje oko 450 milijardi dolara više nego što proizvode. Zbog toga je potrebno da svake godine privuku 450 milijardi dolara u formi kapitala (inostranih investicija, berzanskih investicija, bankovnih zajmova itd.). To im polazi za rukom zahvaljujući dominantnom položaju dolara na međunarodnoj sceni.

Američki dolar je valuta bez zlatne podloge i u slučaju kad bi poverioci, odnosno kreditori zatražili da im se novac vrati, SAD bi se našle pred bankrotstvom a to bi izazvalo svetsku krizu. Međutim, Vašington takvu mogućnos sprečava svojim ogromnim vojnim, ekonomskim i političkim pritiscima, bez obzira što su SAD najzaduženija zemlja na svetu, sa dugom koji se iz godine u godinu kreće u razmerama od 600 do 900 milijardi dolara.

NE U NATO

Gotovo sve političke snage u Jugoslaviji kao svoj prioritetni cilj imaju pristupanje Jugoslavije NATO paktu i Partnerstvu za mir i u tom pogledu već su preduzete mnoge ozbiljne mere.

NKPJ je izričito protiv ulaska u ove dve organizacije ne samo zbog toga što su se u praksi one pokazale kao neprijatelji naše zemlje, već i zbog njihovih globalnih agresivnih i reakcionarnih planova i ciljeva.

U poslednjoj deceniji DžDž veka, tadašnja izdjnička rukovodstva Rusije, Ukrajine, Belorusije i svih država Istočne Evrope, pristupila su tzv. Partnerstvu za mir, kao posredniku saradnje između njih i NATO-a. Potom su, korak po korak, sve ove države, izuzimajući Rusiju, Belorusiju i Ukrajinu, ušle u NATO. Takav ispit se sada nudi i državama nastalim na ruševinama SFRJ.

Promenjeno rukovodstvo u Rusiji i Belorusiji, a pod pritiskom ovih zemalja i progresivnih snaga, i vlada Ukrajine im se pridružila, dat je drugi sadržaj Partnerstvu za mir i njegovom odnosu sa NATO. Interesi ove tri zemlje su suprotstavljeni NATO-u, mada vlada Ukrajine i dalje flertuje sa ovim agresivnim blokom.

NATO su formirale 4. aprila 1949.g. u Vašingtonu SAD, Kanada i vodeće zapadnoevropske zemlje sa namerom da oružanim putem zaustave širenje komunizma i da nameću svoju volju celom svetu. NATO je bio glavni izvor, finansijer i izazivač ratova, diverzija, pritisaka, međunarodne zategnutosti, terorizma i nestabilnosti. U poslednjih 15 godina Balkan je jedno od glavnih poprišta njegove aktivnosti.

SAD su faktički gospodari NATO, citadela svetskog terorizma i agresije. Od preko 326 ratova i većih oružanih sukoba posle Drugog svetskog rata, SAD su učestvovale, organizovale ili podstakle 311 masovnih krvoprolića. U tim oružanim konfliktima ubijeno je preko 30 miliona, a ranjeno i obogaljeno više od 100 milijona ljudi. NATO - to su potoci krvi, razaranja, otimačine i pljačke, to je rat.

NATO je udarna pesnica globalizma. On sve više nastoji da se proglasi "Svetskom vladom", odnosno "Međunarodnom zajednicom", kako vole da kažu sve buržoaske partije u Jugoslaviji. Pre izvesnog vremena, čelnici NATO otvoreno su izjavili u Vašingtonu da se ovaj agresivni blok može "mešati svuda gde smatra potrebnim, čak i bez dozvole Ujedinjenih nacija". I tako su i postupili prilikom agresije na Jugoslaviju, Avganistan, Irak i širom sveta.

Ekonomski zakoni monopolskog kapitalizma su neumoljivi. Kada sistem ne može izdržati pod težinom hiperprodukcije i kriza, žeđ za profitom gura monopole u rat.

U listu "Nenj York Times", u vreme NATO agresije na Jugoslaviju, američki analitičar Tomas Fridman objasnio je da: "Globalno slobodno tržište ne može postojati bez vojne sile u svetskim razmerama... Da bi globalizacija funkcionisala, Amerika ne treba da se boji da deluje kao svemoćna super-sila, kakva ona i jeste..." Slobodno tržište i rat su nerazdvojni blizanci.

Nemački general Klaus Nauman, koji se pojavio kao svedok tužilaštva na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, pratio je kao predstavnik Bundesfera u NATO, tok agresije protiv Jugoslavije 1999. godine. On je još u maju 1995.g. napisao u nedeljniku "Der Spigel" sledeće: "Nemačka vojska će učestvovati u akcijama za podršku slobodnog tržišta i neometanog pristupa izvorima sirovina u celom svetu..."

Danas je nemačka vojska jezgro Evrokorpusa i učestvuje u okupaciji Bosne i Kosmeta, a prisutna je u agresivnim misijama u Makedoniji i u nizu drugih regiona u svetu.

U cilju izbegavanja krize hiperprodukcije i propadanja ogromne ratne industrije, SAD u EU nastoje da pokriju svoje finansijske deficite novim vojnim narudžbinama i novim ratovima. SAD su stoga jednostrano napustile međunarodni ugovor o protivreketnoj odbrani, pristupile izgradnji sistema "Rat zvezda" i enormno povećale svoje vojne rashode.

Administracija Džordža Buša dobila je odobrenje Kongresa i Senata za vojni budžet koji daleko prevazilazi 500 milijardi dolara godišnje. Ako se ovome dodaju izdvajanja za CIA i druge obaveštajne službe, kao i za razradu novih oružja, onda ulaganje u vojne svrhe prevazilazi 750 milijardi dolara.

Evropska unija stvara svoju vlastitu armiju, mada su njene članice uključene u NATO. EU određuje svoje prvorazredne zone uticaja: Balkan, Rusija, Srednji istok i Afrika. Sve ovo izaziva snažan rivalitet sa SAD i već su stvorene ozbiljne pukotine u NATO.

Na bajonetima se može ustoličiti kvislinška vlast, ali se na bajonetima ne može sedeti, niti opstati. To očigledno pokazuju američke agresije na Avganistan, Irak, u Africi i u zemljama Latinske Amerike. Stoga Vašington nastoji da u svoja kola upregne zemlje čije je vlade nasilno i pritiscima ustoličio. Od njih zahteva da za njegov račun šalju trupe u okupirane teritorije. Tako su, korišćenjem mehanizma NATO i Partnerstva za mir, kao američki vazali, u mnoge okupirane regione upućene vojne jedinice Poljske, Češke, Rumunije, Slovačke, Bugarske, Mađarske...

KO NE HRANI SVOJU VOJSKU - HRANIĆE TUĐU

U cilju poslušnosti i dokazivanja vazalne vernosti, sadšnja koaliciona vlada Jugoslavije priprema vojsku koja za interese NATO treba da učestvuje u takozvanim "mirovnim operacijama" (koje su faktički okupacija) u Iraku, Hondurasu, Liberiji, Avganistanu i svuda gde odrede Vašington, London, Berlin ili Brisel.

Ovakvi planovi i postupci aktuelne vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, i njihovo usrdno sluganstvo zapadnim gospodarima, su protiv interesa naše zemlje, izraz su vrhunskog cinizma i gaženja dostojanstva vlastitog naroda. Kosovo i Metohiju, postojbinu srpskog naroda, okupirale su snage NATO i tamo ne dopuštaju pristup vojsci Jugoslavije niti našoj policiji, a i tri opštine na jugu Srbije faktički su pod protektoratom stranih faktora. Teritorija Bosne i Hercegovine takođe je pod protektoratom NATO, tamo je našoj vojsci takođe zabranjen pristup, a traži se da naše trupe učestvuju po belom svetu kao najamnici, u okupiranju tuđih teritorija i za tuđ račun.

To je pravo lice takozvane "saradnje" u okviru Partnerstva za mir i NATO.

Sem toga, države koje pristupe NATO paktu dužne su da izdvoje na desetine milijardi dolara za opremanje svoje vojske radi unifikacije sa standardima ovog agresivnog bloka i da bi ratna industrija na Zapadu permanentno radila. Ulazak u Partnerstvo za mir i NATO podrazumeva razbijanje naše Armije (što je velikim delom već učinjeno) i stvaranje nove sluganske vojske. To bi pretstavljalo bitan korak u daljem gubljenju nezavisnosti i suvereniteta naše otadžbine, to bi pretstavljalo dobrovoljno ropstvo sadašnjih i budućih generacija našeg naroda.

NKPJ je za suštinsko jačanje i modernizaciju Vojske Jugoslavije i drugih odbrambenih patriotskih struktura.

Ko ne hrani svoju vojsku - hraniće tuđu.

GLAVNE METE - RUSIJA I KINA

Ako je u mogućnosti NATO se surovo obračunava sa svima onima koji se suprotstavljaju političkoj, ekonomskoj i vojnoj ekspanziji globalizma, tvrdeći kako određene država ili organizacije predstavljaju pretnju za bezbednost SAD i EU, svrstavajući ih u "osovinu zla" i pokrovitelje terorizma. Te države su izložene ekonomskoj, političkoj i informativnoj blokadi i stalno im se preti vojnom intervencijom. Posebno su na meti SAD: DNR Koreja, Kuba, Iran, Sirija i Palestinci. "Teroristi" su svi oni koji ne prihvataju diktat NATO država.

Međutim, glavne mete u NATO ekspanziji na Istok su Rusija i Kina, koje zapadne vojne mašinerija nastoji da okruži vojnim bazama. Bez obzira na deklarativne i licemerne povremene izjave o "dobrim i prijateljskim namerama" prema ovim zemljama. Vašington i EU čine sve da oslabe njihovu moć i da im nametnu okove globalizacije. S druge strane, Rusija i Kina raspolažu kolosalnim ljudskim, privrednim i prirodnim rezervama, snažnim armijama, tehnikom i tehnologijom, kao i moćnim nuklearnim i raketnim naoružanjem tako da u bliskoj budućnosti treba očekivati njihov globalan i efikasan odgovor na ekspanziju NATO, na potkresanje njegovih krila.

Pozivanje na nužnost klečanja i saginjanja glave pred diktatom nosilaca globalizacije, kao i identifikovanje NATO država sa "međunarodnom zajednicom", služi kao izgovor za kapitulaciju i izdajstvo buržoaskih snaga u Jugoslaviji. Sama Kina brojčano je veća od celog bloka NATO (odnosno "međunarodne zajednice"), a po predviđanju najeminentnijih stručnjaka na Zapadu, ona će za nekoliko decenija prevazići SAD i EU u ukupnoj proizvodnji i bruto nacionalnom dohotku. Svi zvanični dokumenti Kine nedvosmisleno govore da ona gradi socijalizam i da joj je cilj put u komunističko društvo. Isti je slučaj i sa osamdesetomilionskim Vijetnamom, čiji je godišnji privredni priraštaj još veći nego u Kini.

Kontrarevolucija na prostorima SSSR ima privremeni karakter. Rusija sa svojim ogromnim prostranstvom, brojnim stanovništvom, tehnologijom, resursima i vojnom tehnikom ne može biti vazal nijedne zemlje. Ona se privredno naglo oporavlja i još uvek ima armiju koja je u stanju da obuzda svakog agresora. U Belorusiji je i dalje socijalistički društveni sistem, a on postoji i u dvema odvojenim od Gruzije autonomnim republikama - Abhaziji i Južnoj Osetiji. I u Moldaviji su komunisti na vlasti. Bez obzira na drastičnu neravnopravnost na izborima, i informativnu blokadu, komunisti su i dalje najjača politička snaga na prostorima bivšeg SSSR. Oni su nosioci budućnosti ove zemlje.

Rusija, Ukrajina, Belorusija, Kina, Indija, Vijetnam, Kuba, Brazil, Iran, DNR Koreja, Argentina, Kongo i ogromna većina čovečanstva nisu članice NATO i ne pripadaju "međunarodnoj zajednici" u natovskoj varijanti. One nisu ni članice Evropske unije. Zbog čega bi onda bilo neophodno da Jugoslavija dobrovoljno pristupi savezu grupi država, čije su namere prema njoj neprijateljske, i kao takve su se mnogu puta iskazale.

EVROPSKA UNIJA - TUNEL BEZ IZLAZA

NKPJ je izričito protiv ulaska Jugoslavije u Evropsku uniju i slične strukture Zapada, jer su one stvorene po merilima i u interesu krupnog kapitala, deluju po diktatu transnacionalnih kompanija i Međunarodnog monetarnog fonda. Naši građani bi bili u EU građani drugog reda, konjušari, sluge i izmećari.

NKPJ je za ravnopravnu i uzajamno korisnu saradnju na političkom, ekonomskom, naučnom, informativnom, vojnom, sportskom i drugom planu sa svim državama u svetu, posebno sa evropskim, koje uvažavaju naš suverenitet i integritet, i koje se u praksi izjašnjavaju za takve odnose.

Istorijski, ekonomski i mnogi drugi razlozi nameću potrebu da saradnja naše države bude prvenstveno orijentisana na naše susede, na Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju i Kinu.

Nažalost, aktuelna vlast naglašava neophodnost forsiranja "reformskog kursa", što označava put u restauraciju kapitalizma, tačnije kapitalističkog ropstva u kome nema nikakve ravnopravnosti. Time se gubi politička nezavisnost, naša zemlja se pretvara u neokoloniju zapadnog kapitala, odriče vlastite istorije, istorijske svesti naroda i samobitne kulture.

Sve ovo aktuelna vlast cinično podvodi pod nazivom "integracije u političke, ekonomske i civilizacijske strukture Evrope". I što se više u tom smislu "integrišemo", to smo sve siromašniji i bespomoćniji.

Kod nas su u toku, a u Istočnoj Evropi su uglavnom završene, "privredne reforme", podstaknute na zahtev, po uputstvima i u korist zapadnih transnacionalnih kompanija. One diktiraju zemljama u takozvanoj "tranziciji" sprovođenje kursa neoliberalnog globalizacije sa namerom da pretvore u vlastiti protektorat pojedine države, regione i čitavu planetu.

Važna poluga u tome je donošenje reakcionarnih zakona o radu, koji ukidaju ili revidiraju decenijama sticana prava zaposlenih, izvojevana u klasnoj borbi. Zakon o radu, koji je 2002.g. usvojila Skupština Srbije, glasovima poslanika vladajućih partija i uz podršku korumpiranih vođa Samostalnog i Nezavisnog sindikata, jedan je od najreakcionarnijih u Evropi. Po ovom Zakonu radnici su ponovo postali najamna radna snaga, prepušteni samovolji stranih kapitalista i novopečene domaće kapitalističke mafije. Ovaj Zakon je u potpunosti razvejao svaku iluziju o tobožnjoj "ravnopravnosti" ugovora između rada i kapitala, jer priroda kapitalizma podrazumeva izvlačenje profita putem eksploatacije tuđeg rada.

Mi živimo u klasnom društvu i nemoguće je govorite o Evropskoj uniji, a zaobići ulogu koju u njoj imaju dve glavne klase - buržoazija i radnička klasa. Pokretačku snagu EU ima krupan kapital koji nastoji da se konsoliduje i objedini svoje napore u razmerama evropskog kontinenta.

Stoga je velikim multinacionalnim kompanijama neophodno stvaranje kontinentalnog tržišta. Odatle proizilazi karakteristična crta upravo završene etape proširenja EU - ekspanizija na Istok, sveobuhvatnost i proširenje integracije. Time evropski kapital postaje konkurentniji u svetskim razmerama u odnosu na severnoamerički i japanski u borbi za uspostavljanje kontrole nad prirodnim bogatstvima, tržištima i strateškim prostorima.

Imajući to u vidu, sasvim je razumljivo da svađe između SAD i EU oko okupacije Iraka nisu izazvane navodnom brigom za interese i sudbinu iračkog naroda, već je u prvom planu bio problem: ko će se dočepati nafte u ovom delu Srednjeg Istoka.

Okupacija Iraka, i stavljanje pod kontrolom SAD njegove nafte, predstavlja žestok udarac OPEK-u, koji malte ne jednostrano određuje cenu ovog izuzetno važnog goriva. Na taj način, SAD su znatno umanjile energentsku zavisnost svoje vojne mašine i privrede od Saudijske Arabije - lidera OPEK-a. Međutim, sve se može završiti ozbiljnim porazom prekookeanskog džina, koji uprkos primene varvarskih metoda, nije u stanju da uguši ustanak iračkog naroda, već trpi sve veće ljudske i materijalne gubitke. Sasvim je prirodno, da je u pitanju opštearapski revolt i da je došlo do ozbiljnog sudara interesa SAD sa vrhuškom Saudijske Arabije i drugih velikih proizvođača nafte na Srednjem Istoku.

Globalizam i neoliberalizam SAD i EU podstiču uništavanje velikih privrednih sistema u Jugoslaviji (pretežan deo su već kupili stranci) ili ih transformišu u mala i srednja preduzeća, koja se lakše mogu privatizovati. To protivureči zakonima savremenog privređivanja, koji zahtevaju ukrupnjavanje i integraciju privrednih kapaciteta. S jedne strane, naši privredni sistemi se cepaju i rasprodaju, a s druge strane - zapadne korporacije (tesno povezane s bankarskim i finansijskim kapitalom) učvršćuju dominantne pozicije u ključnim sektorima naše privrede, pretvarajući je u svoj neokolonijalni prirepak.

ŠARENA LAŽA

Neoliberalna politika, koju diktira EU, pogibeljno se odražava na naša mala preduzeća, sitna poljoprivredna gazdinstva i zanatlije koji nisu u stanju da izdrže konkurenciju multinacionalnih kompanija, a domaći zakoni ih ne štite ili dovoljno ne štite. Od svega toga daleko najveću korist imaju multinacionalne kompanije, prvenstveno ekonomski najsnažnijih država, ali i onih koje iz različitih razloga uspevaju da se enormno bogate, koristeći nastale prilike u svom regionu.

Uzmimo za primer našeg suseda Grčku. Posle raspada SFRJ i restauracije kapitalizma na njenim prostorima, buržoaskih kontrarevolucija u Bugarskoj, Rumuniji i Albaniji, grčki kapital je doživeo pravu ekspanziju na Balkanu i u zapadnom delu Crnomorskog regiona. Od 1990. do 2002.g. profit grčkih korporacija povećan je za 3200 procenata. Međutim, u isto vreme plate u Grčkoj su porasle samo 85%, a inflacija je iznosila oko 136 procenata. Stopa nezaposlenosti ostala je visoka. Uz sve to, Grčka je na zahtev francuskih, italijanskih i španskih farmera morala da smanji poljoprivrednu proizvodnju za 35 odsto, mada su njene obradive površine relativno male. I sve je ispalo šarena laža.

Članice EU, posebno one najsnažnije, daju krupne dotacije svojim farmerima. Te subvencije veštački jačaju njihovu konkurentsku sposobnost. Zahvaljujući tome, recimo, francuski farmeri faktički uništavaju istočnoevropsko seljaštvo kao ekonomsku klasu. Naročito pogubno takva politika se odražava na položaj seljaštva u Jugoslaviji, koje je obremenjeno raznim nametima i ne uživa nikakvu zaštitu.

Upravo ovakvo stanje jedan je od razloga što u Poljskoj i Mađarskoj ima najviše samoubistava farmera u Evropi.

Primenjujući ove i druge slične mere, zapadnoevropski imperijalizam trasira put za ekonomsko porobljavanje naroda Istočne Evrope. Čak i posle ulaska u EU Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Litvanije, Letonije, Estonije i Slovenije nastaviće se s primenom navedenih mera. I, štaviše, novoprimljene članice će dobiti kvote koje određuju šta i koliko smeju da proizvode u poljoprivredi i stočarstvu, kao i kolike subvencije smeju da daju svom seljaštvu.

O svim vitalnim problemima EU faktički odlučuje neformalni direktorijum tri sile - Nemačke, Engleske i Francuske. Razume se da one sve značajnije probleme rešavaju u vlastitu korist.

Pa, ipak, i pored čudovišne propagandne mašinerije, gospodari EU ne uspevaju da na raznim referendumima o ključnim pitanjima te multinacionalne asocijacije privuku ni 50 odsto građana država-članica. One praktično vladaju sa jedva 1/3 glasova.

Recimo, uprkos ogromnim pritiscima, Švajcarska i Norveška su odbile da uđu u ovu novu tamnicu naroda. Ta tamnica bi se mogla uporediti džinovskom bačvom meda na koji sleću rojevi muva. Med je sladak, njihova krilca i nožice se polako lepe i za navek slepe, a muve udave u slatkoj masi.

Nije tačno da je većina stanovnika našeg kontinenta za EU, koja stalno ima 15-20 odsto nezaposlenih. Većina postojećih anketa i istraživanja pokazuje da, uprkos neviđenoj propagandi, EU podržava najviše 35-40 odsto Evropljana, čije su države uključene u ovu organizaciju. A izričito protiv nje su sve progresivne snage, u prvom redu komunističke partije Evrope, ne ubrajajući ovde španske Kariljove "komuniste" (u Španiji postoji i prava komunistička partija) i reformistički deo francuskih "komunista".

EU je tunel koji ima ulaz, ali ne i izlaz. To je nova okupaciona zona zapadnoevropskog kapitala za narode Balkana, Srednje i Istočne Evrope.

KOSMET

Okupacija Kosova i Metohije od strane NATO se nastavlja. U raznim oblicima nastavlja se i teror albanskih separatista protiv preostalih Srba. NKPJ je oduvek bila ne samo protiv okupacije Kosmeta, već i protiv saradnje sa okupatorom, albanskim teroristima i separatistima. Takva saradnja legalizuje vazalnu vlast koju je nametnuo okupator.

Međutim, sve stranke, koje su činile dosovsku, i čine sadašnju koalicionu vladu, svojevremeno su izričito zahtevale od izbeglih i preostalih Srba na Kosmetu da obavezno učestvuju na takozvanim lokalnim i opštekosovskim izborima, kao i u formiranju tzv. vlade Kosova. Vlast u Srbiji je pretila izbeglicama i Srbima preostalim u našoj Južnoj pokrajini da će im ukinuti plate, penzije i socijalnu pomoć ukoliko ne izađu na izbore.

Dogodilo se i događa se nezapamćen presedan u istoriji - na sednicama "Parlamenta" Kosova tzv. srpski poslanici dovode se oklopnim vozilima okupatora. I ko je za sve ovo kriv? Ko je saučesnik u ovoj izdajničkoj raboti? Razume se kriva je poslušnička vlast (ove i prethodne vlade), ustoličena 2000. g.

Završni čin terora nad Srbima - nova masovna ubistva, ranjavanja, rušenja i paljenja njihovih stanova i kuća, crkava, istorijskih i kulturnih spomenika - izvršen je u drugoj polovini marta 2004. g.

NKPJ je izdala nekoliko saopštenja o poslednjim zločinima na Kosmetu, koji već duže vremena traju. Nažalost, naša štampa, radio i televizija izbegavaju da prenesu ta saopštenja, ali su ih objavila mnoga inostrana informativna sredstva. Mi izričito ističemo da su stvarni organizatori najnovijih zločina SAD, EU i njihovi nameštenici koji nastupaju pod firmom Ujedinjenih nacija.

Međutim, događaji su se istrgli njihovoj kontroli, pa su, pod pritiskom svetske javnosti, malo curiknuli, nastavljajući da pod drugim vidom sprovode svoje planove. A cilj im je da se protera i zastraši preostalo srpsko stanovništvo, a potom da se kaže, kako na Kosmetu žive jedino Albanci i da "zbog izvegavanja daljih potresa" ovaj region treba proglasiti "nezavisnom albanskom državom".

Takva tvorevina može da postoji samo uz prisustvo i pod pokroviteljstvom NATO trupa i stoga je neophodno stalno prisustvo "mirotvoraca", odnosno okupatora. U tu svrhu podviđa se stvaranje novih, najvećih u Evropi, NATO baza, koje bi služile za kontrolu Balkana, Rusije, Bliskog i Srednjeg istoka. Radi tobožnjeg "čuvanja mira" na Kosmetu treba dovesti nove NATO snage. To se već čini - u toku je dalje povećanje okupatorske vojske.

Naš narod je gubio Kosmet kada su ga okupirali Turci, Nemci, Italijani... ali nikada nije priznao okupatorsku vlast. I nema te sile i cene koje bi nas prisilile da se odreknemo naše istorijske postojbine. Kosmet je bio, jeste i ostaće nerazdvojni deo Srbije i Jugoslavije. I to će ostati zauvek. Večno prokletstvo sustići će sve one koji pokušavaju da trguju njime u sprezi sa albanskim teroristima, separatistima i njihovim NATO pokroviteljima.

"SUD" U HAGU

Agresori NATO osnovali su tzv. "Haški sud" da bi svetskoj javnosti bacili prašinu u oči i prikrili sopstvene zločine. U Hagu dželati sude svojim žrtvama. Predsednik "Suda", ključne sudije i tužioci su iz država koje su izvršile agresiju protiv Jugoslavije - Englezi, Amerikanci, Nemci, Francuzi, Holanđani... Optuženi su oni koji su rukovodili otporom agresiji i branili svoju otadžbinu, slobodu i nezavisnost.

Haški kupleraj ima za cilj da za varvarsku agreresiju protiv Jugoslavije spere krivicu Klintona, Blera, Šredera, Širaka, Solane, Klarka, odnosno njihovih vlada, kao i "OVK" terorista i plaćenika.

"Tribunal u Hagu" ima takođe zadatak da zaplaši sve one koji bi se u budućnosti usudili da se odupru agresivnoj politici NATO. Sudska farsa u ovom holandskom gradu sračunata je i na izbegavanje plaćanja ratne štete Jugoslaviji od preko 100 milijardi dolara.

Po scenariju Vašingtona, Londona i Berlina, u Hagu se odvija monstruozna predstava. Sve je izrežirano, falsifikovano, montirano i lažno. "Pravdu" dele arogantni londonski gangsteri i razuzdani američki kauboji, naslednici neonacista i druga belosvetska ološ. Ilegalni "sud" ne preza od najprljavijih i najciničnijih metoda da bi sakrio istinu. U Hagu se sudi Jugoslaviji, Srbiji i srpskom narodu iz svih krajeva nekadašnje SFRJ.

Zakon o saradnji sa Hagom, koji su donele partije i političari, pripadnici DOS-a i sadašnje koalicione vlade, kao i crnogorska koalicija "Zajedno za Jugoslaviju", predstavlja ozakonjenu izdaju i jedan je od najsramnijih dokumenata u našoj istoriji. Nikada naš narod nije sudio onima koji su branili otadžbinu već ih je odlikovao i nagrađivao. Ovaj Zakon legalizuje prodaju i predaju agresoru naših patriota.

Zakon faktički odobrava agresiju NATO, podstiče kažnjavanje rukovodilaca odbrane od agresora i oznaničava trgovinu sa zločincima po učinku od srpske glave.

Nema cene ni nasilja koji bi prinudile naše patriotske snage da se u ovoj sramnoj raboti pridruže agresorima, odnosno pravim zločincima. Ali saradnja sa Hagom bila bi moguća i poželjna, ukoliko bi neki novi Međunarodni ratni tribunal (a to će jednog dana biti) sudio NATO agresorima.

IZBORNE DISKRIMINACIJE

Iz istorije je poznato da je u 7. i 6. veku pre nove ere u Atini živeo vlastodržac Solon. On je doneo zakone po kojima ljudi, odnosno staleži, imaju onoliko prava koliko imaju imovine. To je bila robovlasnička demokratija u kojoj je sva vlast pripadala robovlasnicima, odnosno manjini.

U našoje zemlji su borci za tzv. "evropsku demoratiju", približno 2650 godina kasnije, skrojili u suštini isti zakon, prilagodivši ga savremenim uslovima. Po ovom Zakonu, usvojenom krajem 2000. godine, pravo učešća na parlamentarnim i predsedničkim izborima imaju samo one partije koje su u stanju da plate državi taksu, sudske službenike i druge dažbine u faktičkom iznosu od 15-20 hiljada evra. Ovde nisu uračunati drugi neophodni troškovi u izbornom postupku.

NKPJ nije izdavala otadžbinu da bi joj imperijalisti davali dolare i evre. Ona nije pljačkala državnu i društvenu imovinu, niti se bavila drugim kriminalnim malverzacijama i stoga nije u mogućnosti da plati ovolike namete...

I tako su komunisti, koji su, iako najprogresivnija snaga u državi, na licemeran način diskriminisani i sprečeni da učestvuju na izborima.

Ako bi se izuzele finansijske i druge diskriminacije, NKPJ po objektivnoj snazi treba da ima znatan broj odbornika u Srbiji i Crnoj Gori, treba da ima poslanike u Skupštini Jugoslavije, u skupštini Srbije, Crne Gore i Vojvodine.

ZA NAS NE POSTOJI NEMOGUĆE

Poslednje tri godine bile su za NKPJ najteži period od njenog postanka. Snage koje su se dočepale vlasti posle 5. oktobra 2000.g. nametnule su nam niz teških, često izmišljenih, finansijskih obaveza i podvrgle nas gotovo potpunoj informativnoh blokadi i drugim diskriminacijama.

Uprkos tome, Partija je intezivno radila, u mnogim regionima, selima i gradovima osnovala nove partijske organizacije i povećala broj članova. Nažalost, u nekim mestima bilo je kapitulanstva, malodušnosti, pa čak diverzija i sabotaža, što je paralisalo rad tamošnjih organizacija.

Uz velike napore, NKPJ je uglavnom uspela da prevaziđe najteže probleme, posebno finansijske, i na putu je rešavanja preostalih teškoća.

Sekretarijat i Centralni komitet NKPJ će učiniti sve što je moguće kako bi se na osnovu marksističko-lenjinističke ideologija okupile u zajednički front sve progresivne, odnosno komunističke snage u našoj zemlji, udruženo radile na zaustavljanju kontrarevolucije i orijentaciji države na socijalistički put razvoja.

Sekretarijat i Centralni komitet očekuju široku aktivizaciju partijskih organizacija i svakog člana da prema svojim mogućnostima pomognu blagovremeno prikupljanje sredstava za plaćanje državnog harača, čime bi se obezbedilo učešće na jesenjim lokalni izborima, izborima za Skupštinu Vojvodine, kao i na narednim parlamentarnim izborima.

Naš prioritetni cilj je dalje omasovljavanje, organizaciono, idejno i materijalno jačanje postojećih i novih partijskih organizacija.

Svaki član treba da učlani bar još jednog novog i aktivnog člana Partije. Trebe se uporno boriti za privlačenje u naše redove svakog progresivnog čoveka.

Najveći broj partijskih organizacija nema svoje prostorije, a zakup je veoma skup. Neke organizacije su to pitanje rešile improvizovanim adaptiranjem i prilagođavanjem prostorija u nenastanjenim potkrovljima, suterenima ili montažnim objektima. Na ovom planu potrebne su nove i stalne inicijative, kako bi se problemi rešavali u skladu sa mogućnostima na terenu.

Za prave i odvažne komuniste ne postoji reč nemoguće!

Značajna stavka u materijalnom stanju Partije su članarina i dobrovoljni prilozi. Članarinu plaćaju oni koji su u stanju, a te obaveze su oslobođeni nezaposleni i skojevci uzrasta do 30 godina, ukoliko nisu u radnom odnosu.

AKTIVNOSTI NKPJ i SKOJ-a

U podlednjih godinu dana NKPJ i SKOJ su imali živu aktivnost, ali ni izdaleka nisu iskorišćene sve mogućnosti iz subjektivnih i objektivnih razloga. Ovom prilikom ćemo nabrojati samo manifestacije održane u Beogradu.

Beogradska organizacija imala je oko 40 masovnih manifestacija, uključujući tu dva mitinga sa Udruženjem Sloboda, kao i dva samostalna mitinga.

Organizovano je više svečnih akademija (sa političkim i umetničkim programom) u dvoranama koje primaju više stotina ljudi, kao i u sali NKPJ. Povodi za ove političke skupove bili su: godišnjica Velike oktobarske socijalističke revolucije, 1. i 9. maj, 7. juli, 20. oktobar, 29 novembar, Dan partije, godišnjice rođenja Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina, D.Tucovića i drugi važni datumi iz istorije našeg i Međunarodnog komunističkog pokreta.

Održani su protesni mitinzi povodom petogodišnjice NATO agresije na Jugoslaviju, novih zločina separatista na Kosmetu u drugoj povonini marta 2004. godine, agresije SAD protiv Iraka...

Priređene su večeri prijateljstva i solidarnosti sa narodima Rusije, Belorusije, Kine, Vijetnama, Kube, DNR Koreje, Palestine, Češke, Grčke.

U umetničkom delu ovih proslava učestvovali su mnogi progresivni i najpoznatiji naši operski, dramski i estradni umetnici, poznati muzičari, folklorni ansambli i horovi.

Veliki broj naših članova učestovao je u obeležavanju godišnjica i polaganja venaca na spomenike oslobodiocima Beograda, Obrenovca, Berana, D.Tucovića, na Sremskom frontu i u drugim mestima.

Predstavnici rukovodstva NKPJ i SKOJ-a posetili su veći broj gradova i sela, ali iz materijalnih razloga zadaci na ovom planu ni izdaleka nisu ispunjeni. Sve što je propušteno mora se nadoknaditi u najskorijem vremenu.

SKOJ je formirao Društvo jugoslovensko-kubanskog prijateljstva "Če Gevera - I.L. Ribar". Obnovljen je rad Saveza progresivnih knjževnika Jugoslavije, koji blisko sarađuju sa Partijom i čiji su članovi jugoslovenski orijentisani i progresivni pisci iz svih republika SFRJ.

NKPJ aktivno pomaže osnivanje Crvenog sindikata. Planirana je veća aktivizacija Federacije progresivnih žena Jugoslavije, koja deluje pod pokroviteljstvom Partije.

Na tribini Novi svet, u sali NKPJ, održano je više diskusija o aktuelnoj unutrašnjoj i međunarodnoj situaciji, o stanju u Međunarodnom komunističkom pokretu, o problemima Levog fronta u Jugoslaviji, o izborima, o organizacionim, idejnim i drugim pitanjima.

Informativna služba NKPJ dala je u navedenom periodu niz saopštenja i izjava o našim ocenama i stavovima, povodom niza važnih događaja u zemlji i inostranstvu. Nažalost, štampa, radio i televizija su prećutale najveći broj ovih saopštenja, ali su mnoga od njih objavila strana informativna sredstva.

Članovi NKPJ publikovali su mnogobrojne napise i dali veći broj intervijua inostranim televizijama, radiju i štampi, a jedan mali deo u zemlji, jer je naša Partija pod izuzetnom informativnom blokadom.

Počev od 20. marta 2004.g. NKPJ je počela da daje saopštenja preko svog sajta na internetu.

Ukoliko se obezbede finansijska sredstva u toku jeseni 2004.g. obnoviće se izdavanje lista "Novi komunist" U skladu sa materijalnim mogućnostima biće nastavljeno štampanje novih proglasa, letaka i plakata.

MEĐUNARODNA SARADNJA

Gosti NKPJ (uglavnom o sopstvenom trošku) u poslednjih godinu dana bili su predstavnici komunističkih i radničkih partija: Rusije, Kube, Kine, Češke, Grčke, DNR Koreje, Vijetnama, Italije, Španije, Belgije, Ukrajine i Nemačke.

U istom periodu, delegacije NKPJ i SKOJ-a učestvovale su na kongresima i međunarodnim sastancima kompartija u Rusiji, Ukrajini, Belorusiji, Grčkoj, Belgiji, Češkoj, Slovačkoj, Austriji, Moldaviji, Rumuniji, Turskoj i Kubi.

NKPJ sarađuje sa više od 100 komunističkih i radničkih partija sa svih kontinenata i učestvuje na svim važnim sastancima Međunarodnog komunističkog pokreta.

Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) jedina je omldinska orgaizacija, sa prostora bivše SFRJ, koja je član Svetske federacije demokratske (odnosno komunističke) omladine.

Predstavnici SKOJ-a učestvovali su na Svetskom omladinskom festivalu na Kubi i u Alžiru, a svake godine odlaze na skup komunističke omladine sveta u Atini. Sem toga, delegacije SKOJ-a boravile su u Rusiji, Italiji i Ukrajini.

Gosti SKOJ-a bile su omladinske delegacije iz Rusije, Grčke, Poljske, Belgije, Austrije, Češke, Bugarske.

BILO JE MNOGO BOLJE

Za običnog čoveka, za ogromnu većinu ljudi i najgori socijalizam bolji je od najboljeg kapitalizma.

Socijalizam koji je postojao u SSSR-u, Jugoslaviji i Istočnoj Evropi imao je niz nedostataka, grešaka i mana, ali i neuporedivo više vrlina. On je za običnog čoveka, za apsolutnu većinu, bio neuporedivo bolji od onoga što je ovim zemljma nametnuto u poslednjih petnestak godina.

Amerikanizacija, nato-indoktrinacija i evromasonizacija našeg društva, posebno mladih naraštaja, presadile su do čudovišnih razmera nakazne tvorevine savremenog kapitalizma: enormni kriminal, korupciju, narkomaniju, homoseksualizam, prostituciju, dekadenciju, kapitulanstvo i izopačenja svih vrsta.

Za nepune četiri godine vladavine DOS-a i njegove modificirane koalicije, život je izgubilo daleko više ljudi nego u svim nesrećama za 45 godina socijalizma. Organizovani kriminal sve više ugrožava život građana i srasta sa finansijsko-političkom oligarhijom mafijaških bandi, koje se ponašaju kao država u državi.

To je neizbežni rezultat restauracije kapitalizma, to je nepisani zakon koji je na snazi u celoj Istočnoj Evropi i na prostorima bišeg SSSR, izuzimajući Belorusiju, Moldaviju i region gde su komunisti na vlasti.

U svemu je ista situacija i u Crnoj Gori, a u mnogo čemu još i gora. Restauracija kapitalizma porodila je ne samo nesagledive i nerešive probleme našeg društva, već je trasirala i put razbijanja, gubljenja suvereniteta i nezavisnosti naše otadžbine.

MILIJARDA I PO POD CRVENOM ZASTAVOM

Zbog otvorene izdaje Gorbačova, Jakovljeva, Jeljcina i njihove klike, socijalizam je trenutno srušen u SSSR i Istočnoj Evropi, gde je ukupno živelo oko 400 miliona ljudi. U istoriji su se dešavali slični slučajevi da reakcionarne snage, do kontrarevolucija privremeno povrate vlast. Ali taj proces je neprirodan i ograničen na kratko vreme.

Francusku buržoasku revoluciju srušili su 1794.g. godine reakcionarni termidori. Napoleon Bonaparta je povratio monarhiju i feudalnu aristokratiju na čelu države. Slično je pre toga učinjeno u 18. veku i u Engeskoj. Buržoaska revolucija je privremeno srušena posle Kromvelove smrti 1658. godine. Feudalna aristokratija je zbacila vlast tada mnogo naprednije buržoazije.

Ali zakoni društvenog razvoja su neumoljivi. Posle nekoliko decenija buržoazija se ponovo vratila na vlast u Engleskoj i u Francuskoj. Tako će biti i sada - socijalizam je zakonomerna etapa u razvoju ljudskog društva i zato je neuništiv.

Socijalističke zemlje su u kratkom istorijskom periodu rešile mnoge vitalne probleme koje buržoaske države nikada ne mogu da reše zbog prirode kapitalizma. SSSR i druge socijalističke države u potpunosti su likidirale nezaposlenost, iskorenile nepismenost i svakom svom građaninu omogućile bezbedan i pristojan život u skladu sa objektivnim mogućnostima društva. Izgradili su i ogromne privredne kapacitete.

Socijalizam u Evropi i u našoj zemlji bio je mlad društveni sistem. Morao je da savlađuje teške posledice I i II svetskog rata, mnogobrojne nasleđene probleme i kapitalističku blokadu. Morao je da izdvaja velika sredstva za odbranu.

Stoga, prirodno, nije moglo da bude izobilja. Ali je bilo para za sve što je neophodno: za redovne plate i penzije, za vojsku, socijalu, prosvetu, nauku, kulturu, saobraćaj, komunalije, sport... A sada nema novca i neće ga ni biti (što se više udaljavamo od socijalizma) ni za šta.

NKPJ je za proklamovanje i ostvarivanje integralne slobode i ljudskih prava.

Prema deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, najvažnije ljudsko pravo je pravo na život. Međitim, nigde u svetu život nije ugroženiji nego u SAD i u najrazvijenijim kapitalističkim državama. U SAD ima najviše ubistava, kriminala, narkomanije, prostitucije i zatvorenika.

Pravo na rad, koje proklamuje navedena Deklaracija, deluje kao farsa, ako društvo nije obavezno da svakom svom članu obezbedi radno mesto. To nije ostvarila nijedna buržoaska država, ali su ostvarile socijalističke zemlje.

Postižući izvanredne rezultate u svim oblastima i ostvarujući najveći priraštaj privredi, pod zastavom socijalizma i dalje maršira 1,5 milijarda ljudi u Kini, Vijetnamu, Belorusiji, Moldavij, Kubi, DNR Koreji, Laosu, Kambodži, Zimbabveu... Iz godine u godinu njihov broj se povećava. U Indiji su komunisti na vlasti u dve federalne države - i u njima je najveći životni standard u ovoj džinovskoj zemlji.

Komunisti su najveća partija na Kipru, imaju najveći broj poslanika i ministara u vladi. Komunisti su u koalicionim vladama mnogih zemalja - u Brazilu, Siriji, Venecueli, Kongu. Oni su kao najveće, jedna od najvećih ili uticajne snage zastupljeni u parlamentima Rusije, Ukrjine, Grčke, Francuske, Italije, Španije, Češke, Slovačke, Letonije, Nemačke, Švedske, Portugalije, Bugarske i u mnogim drugim zemljama.

DVADESET PRVI VEK - VEK SOCIJALIZMA

Pravi komunisti su uvek bili sa narodom. Oni su u Jugoslaviji predvodili slavni Narodnooslobodilački pokret, koji je zajedno sa Sovjetskom armijom oslobodio našu zemlju od fašističkog ropstva.

Komunisti su predstavljali odlučujući faktor u antihitlerovskoj koaliciji koja je porazila fašizam. Preko 75 odsto fašističkih snaga uništeno je na Istočnom frontu.

Komunisti su jedina realna snaga u svetu koja je u stanju da zaustavi ekspanziju imperijalizma i novog kolonijalizma, koji nastupa pod imenom globalizacije.

Svetski komunistički pokret se obnavlja, razvija i jača na neuništivim načelima marksizma-lenjinizma. NKPJ i SKOJ su deo tog Pokreta. Oni deluju u svim bivšim republikama SFRJ i permanentno šire i jačaju svoju aktivnost, uprkos mnogobrojnih teškoća koje im se stvaraju.

Sadašnja kontrarevolucija je prolazna, retrogradna i sramna etapa u istoriji civilizacije.

Dok god u svetu postoje siti i gladni, slobodni i obespravljeni, siromašni i bogati postojaće i težnja za socijalnom pravdom. A socijalne pravde nema bez socijalizma.

Budućnost pripada socijalizmu! I stoga sve patriote i svi progresivni ljudi treba da budu sa nama.

Dvadeset prvi vek biće vek trijumfa socijalizma i komunizma!

NOVA KOMUNISTIČKA PARTIJA JUGOSLAVJE

Beograd, Nemanjina 34/III,
Tel/fax: 011/2642-985

[početak strane]