Arhiva : : Maj 2004.

Organizacija kao dilema zatvorenika

Rezime: Nužan i dovoljan uslov za proboj iz birokratske tamnice u kojoj se nalazimo su stvaranje blagostanja i moralni preporod čoveka. Građansko društvo kome težimo može da ispuni prvi uslov ali nikako i drugi. Ovo potvrđuje i rešenje koje nudi teorija igara, odnosno jedna od njenih varijanti koja je poznata kao dilema zatvorenika.

Abstract: The necessary condition for breaking out the bureaucratic prison in which we are settled is to make welfare (abundance), but the sufficient one is to provoke moral renaissance of man. Civil society, which we are longing for, is capable to satisfy the first condition but it can fulfill the second by no means. This is confirmed by the solution of the prisoner dilemma.

* * *

Veberova predviđanja da će čovečanstvo biti bačeno u gvozdeni kavez birokratije su se, evo, na kraju XX veka, obistinila. Okovani u birokratske bukagije, nikako ne uspevamo da pronađemo humaniju alternativu za naše sa-bivstvovanje. Hajekova tvrdnja da je jedini uspeh socijalizma to što je stvorio relativno privilegovanu nomenklaturu birokrata u moru siromaštva i oskudice, nije daleko od istine. Ne samo što socijalizam nije uspeo kao ekonomski sistem, on čak nije uspeo da dokaže ni svoju moralnu nadmoćnost koja ga je činila privlačnim. Umesto nejednakosti, okrutnosti, krvožednosti itd. tržišne ekonomije, socijalizam je doveo do još veće nejednakosti, korupcije i birokratske tiranije. Znači li to da socijalizam kao ideju koja je, bar na početku, obećavala proboj iz birokratske utamničenosti, treba napustiti? Šta nam preostaje ako to učinimo? Da li ćemo u treći milenijum ući bez ijedne velike zamisli koja, ako ništa drugo, budi nadu? Mogu li organizaciona racionalnost i ljudska sreća ići ruku pod ruku?

Nakon sloma socijalizma, čini se da treba odustati od ortodoksne istorijsko-materijalističke sheme. To znači da je potrebno preispitati ideju o neizbežnoj smrti kapitalizma. Jedna umerenija varijanta istorijskog materijalizma koja govori da kapitalizam ne treba da se produžava beskonačno, a ne da ne može, bila bi primerenija današnjem trenutku. Još je Markuze pokazao da razvoj u okviru kapitalizma onesposobljava proletarijat kao pokretača revolucionarne promene. Radnička klasa više nije klasa koja negira postojeći poredak. Povećanjem efektivne tražnje pomoću politika koje podržavaju visoke nivoe potrošnje, radnička klasa se integriše u postojeći poredak čime se umanjuje njen revolucionarni naboj. S druge strane, internacionalizacija kapitala i cepanje radnika uključenih u proizvodni proces u svetskim industrijama uništava organizacionu sposobnost radničke klase. Sve dok su ova ili druga svojstva kapitalističkog društva posledica unutrašnjih razvojnih zahteva, kapitalistički razvoj uistinu odlaže svoju sopstvenu smrt i temeljnu promenu. Sledstveno tome, razložno je pretpostaviti da kapitalizam može da prevladava beskonačno upravo zbog razvoja, makar da njegovo trajanje znači stvarno sputavanje daljeg razvoja. Ova mogućnost konzistentna je sa shvatanjem umerene varijante istorijskog materijalizma. I ova varijanta, međutim, zadržava jedan aspekt ortodoksnog shvatanja , a to je tvrdnja da se proizvodne snage stalno razvijaju. Ukoliko dođe do preobražaja ekonomske strukture, onda je to posledica samog razvoja. Iz ovoga se može zaključiti da je epohalna promena uvek progresivna. U svetu ljudskih stvari, u kome, što je poznato još od Aristotela, vlada topika a ne logika, to ipak ne mora uvek da bude slučaj. Prevazilaženje (Aufhebung), jedna od glavnih kategorija Hegelove i Marksove dijalektike "koja podrazumeva negaciju, očuvanje i uzdizanje na viši stepen i kojoj lukavstvo uma (die List der Vernunft) = rad obezbeđuje progresivnu crtu, nije jedino i isključivo svojstvo dijalektičke ljudske prakse. Ovoj, naime, nije stran ni reverzibilan proces, odnosno padanje na niži stupanj [1]. Kako inače objasniti aktuelne događaje u sada već bivšim socijalističkim zemljama?

Ovi događaji najčešće se određuju kao prelaz. Kad je reč o prelazu, međutim, nužno se postavlja pitanje njegovog polazišta i odredišta. Da prelazimo (ili, još bolje, da nas prelaze), to je nesumnjivo, pitanje je samo odakle polazimo i kuda idemo? Po mišljenju Darendorfa, građansko društvo je važan pojam u ovom kontekstu. Prelazi su pokušaji da se stvore ili obnove građanska društva pomoću postepene, mada često dramatične, promene. Razlika između stvaranja i obnavljanja ne srne ostati nezapažena. Neki prelazi dešavaju se u zemljama koje su već imale građansko društvo, drugi su tek nesigurni koraci kojima se pripremaju temelji za građansko društvo. U svakom slučaju, bez obzira gde se prelazi odvijaju, građansko društvo uključuje institucije koje su autonomne, koje ne pokreće država nego ih održavaju građani koji imaju određena prava. Ovo je veliki projekat, to je nešto najbolje što je donelo moderno doba [2]. Izgleda da se ova faza u razvoju bilo kog društva ne može tako olako preskočiti. Nije li, pored ostalog, i to razlog što socijalizam, koji je najčešće nastajao u nerazvijenim društvima, nije uspeo?

Građansko društvo, međutim, ne može samo da reši osnovni problem ljudskog sabivstvovanja - problem koordinacije, odnosno organizacioni problem. Određujući ga kao sistem potreba, kao skup ekonomskih odnosa pojedinaca koji slede svoje privatne interese i pojavljuju se na ovom nivou kao konkretne osobe, Hegel je istakao da građansko društvo obezbeđuje prostor za partikularističko zadovoljenje potreba pojedinaca. Pripadnik građanskog društva je buržuj koga Hegel oštro razlikuje od građanina. Tek na ovom nivou, a ne ranije, ljudi se pojavljuju kao nejednaki po prirodi (sposobnostima, talentima) što implicira nejednake udele u svojini. Podela na bogate i siromašne je nužna propratna pojava slobode građanskog društva. Uprkos obilju dobara, građansko društvo nije dovoljno bogato da spreči porast siromaštva i bede. Ono samo ne može da zaustavi svoju unutrašnju dijalektiku, ono ne može da opstoji samo već nužno zahteva državu koja je iznad njega i koja treba da razreši njegove protivrečnosti. Marks je sjajno pokazao kako u zajednici u kojoj je došlo do odvajanja građanskog društva i države, birokratija, koja je odvojena od građanskog društva (i pretpostavljeni je nosilac opšteg interesa = državne volje), mora da štiti imaginarnu opštost posebnog interesa (korporativni duh) da bi zaštitila imaginarnu posebnost opšteg interesa (svoj vlastiti duh). Ona se mora konstituisati kao korporacija dokle god korporacija hoće da bude država. Otuda ona i ne može da bude nosilac stvarnog opšteg interesa. Onaj isti duh koji u društvu stvara korporaciju, u državi stvara birokratiju [3]. Marks je, pre svega, bio zainteresovan da razjasni stvarne uzroke zbog kojih građansko društvo iznedruje državu kao svog antipoda. Država je tu da spreči pogubne posledice koje bi mogle nastupiti ukoliko bi nosioci privatne svojine išli u svom preduzetništvu dosledno do krajnjih konsekvenci. Društvo koje je zasnovano na otuđenom radu moralo je stvoriti mehanizam za održavanje pravila igre da ne bi iščezlo u vučjoj borbi egoističkih pojedinaca.

Glavni Marksov doprinos teoriji organizacije = teoriji radnog procesa je što je pokazao da su materijalne nejednakosti posledica diferencijalnih odnosa svojine nad sredstvima za proizvodnju. Prividno poštena razmena koja se odvija u okviru kapitalističkog građanskog društva obeležena je prethodnom strukturom odnosa koji, po pravilu, favorizuju interese jedne strane. Ako organizacija kao kapitalistički instrument za materijalizaciju profita želi da opstane na duži rok, razmena mora biti nepoštena. Uopšte, može se postaviti pitanje: ima li nečeg inherentno naopakog u motivu profita? Nepoštena razmena nije ništa drugo nego eksploatacija, a ova poslednja se tiče načina na koji se u datom društvu = tržištu koncept moći organizuje u obliku dominacije koja obezbeđuje okvir u kome moć može da se vrši [4]. Kapital je rafinirao odnose moći do te mere da je Ljuks istakao da "A može vršiti moć nad B time što postiže da ovaj radi ono što ne želi da radi ali isto tako vrši moć nad njim tako što oblikuje i određuje njegove prave želje. Uistinu, zar se najviše vršenje moći ne sastoji u tome da se drugi pridobiju da imaju želje koje vi želite da ih oni imaju - što će reći da se osigura njihovo potčinjavanje pomoću kontrole njihovih misli i želja" [5]. Ova simulacija na meta-nivou koju Bodrijar naziva simulakrumom i koja se privida istinitijom od same istine čini da je strukturalni zakon vrednosti kao najčistiji oblik društvene dominacije postao lišen referenci sa vladajućom klasom ili odnosom snaga, lišen nasilja, "resorbovan bez kapi krvi u znakovima koji nas okružuju, operacionalan svuda unutar koda, gde kapital konačno drži najčistiji diskurs lišen industrijskog, tržišnog i finansijskog žargona, lišen klasnog žargona kojim se služio u svojoj proizvodnoj fazi" [6]. Naš sistem slika i znakova postao je sveopšti kupleraj kapitala, ali ne kupleraj u kome vlada prostitucija, već supstitucija i komutacija.

Može li se ovom simulakrumu organizacije ponuditi alternativa? Mišljenja smo da može i to na onom istom meta-nivou s kojeg on utiče na našu svest. Da li je socijalizam jedino rešenje za uspostavljanje nove organizacije? Ukoliko se s ovim složimo, moramo pretpostaviti da postojeći ili bivši socijalizam nije ni bio pravi socijalizam (što bi se jednom iscrpnijom analizom moglo dokazivati). Fundamentalni problem organizacije je, u stvari, kako koordinirati ponašanja pojedinaca u skladu s njihovim osnovnim interesima. Ovde je od koristi paradigma o prirodnom stanju. Ukoliko prirodno stanje shvatimo u smislu građanskog društva, tj. kao bojno polje na kome se sukobljavaju privatni interesi pojedinaca, onda se postavlja pitanje da li je moguće njegove protivrečnosti razrešiti na neki drugi način osim birokratskog. Da li je moguće model nametnute dominacije , koji se do sada nudio kao jedino rešenje za ovaj problem, zameniti modelom dobrovoljne asocijacije , odnosno izonomije, u kome bi ljudi sledili vrlinu i autoritet uma? Da li je globalno građansko društvo stvarno cilj opšte istorije kako ga je označio Kant izdižući klasnu svest mlade buržoazije na metafizički nivo? Ovekovečujući građansko stanje, Kant je zapao u protivrečnost sa samim sobom. Reich der Zwecke, moralna zajednica zasnovana na saradnji, tj. na zajedničkim interesima pojedinaca kao autonomnih bića, nije uopšte moguća u okviru građanskog sveta koji je određen privatnom svojinom i egoističkim porivima. Bez obzira što je počinio grešku proglašavajući građansko stanje poslednjim odredištem teleologije prirodnog razvoja, Kantova je ogromna zasluga što je izvršio socijalnu pobunu: čoveka uvek treba uzimati kao cilj, a nikada kao sredstvo. On je tražio one niti koje nas spajaju, a ne razdvajaju. Reich der Zwecke ima revolucionarne političke implikacije. Povezivanje ljudi u državnu zajednicu = organizaciju je svrhovito po sebi. Razlog nastanka i postojanja državne zajednice je u njoj samoj. Jedino je ona sposobna da omogući zajedništvo, odnosno sa-bivstvovanje. Njen cilj nije, kao u Hobsa, instrumentalan. Ona ne služi samo zato da osigura cenkanje na kapitalističkom tržištu i spreči sveopšti rat već ima dublji moralni smisao. Zbog toga je dobro pokazati da se igra koju filozofi nazivaju sa-bivstvovanjem, a koja se igra po pravilima građanskog društva koja su, u krajnjoj liniji, određena svojinskim odnosima, može igrati i drugačije. Treba menjati igrače ili pravila, ili i jedno i drugo. Ovde je od koristi osvrnuti se na Hobsovo i Rusoovo rešenje fundamentalnog problema. Hobsu je osnovni cilj bio da osigura mir i izbegne sveopšti rat. Za Rusoa je autonomija onaj neodoljivo najvažniji interes koji političke institucije štite i podstiču. Razlika je dalekosežna ali se na nivou apstrakcije svojstvene rešenjima problema koje su ponudili, može zanemariti. Hobs i Ruso, naime, smatraju da su osnovni interesi u prirodnom stanju= tržištu podvrgnuti opasnosti zbog razloga koji se mogu razumeti u smislu pojmova teorije igara. U prirodnom stanju, pojedinci su suočeni sa poznatom dilemom zatvorenika: igrom u kojoj dominantne strategije proizvode sub-optimalne rezultate. Reč je o igri u kojoj čineći bolje za sebe uistinu radimo gore nego što bismo mogli.

Pretpostavimo, na primer, da postoje samo dva igrača, A i B, i da svaki od njih ima dva moguća poteza: svaki igrač može da sarađuje (pomoću pokoravanja pravilima koja regulišu njihovu igru) ili da dezertira (bez obzira na pravila). Zamislimo sledeću strukturu bodovanja. A-ovi bodovi su na levoj, a B-ovi na desnoj strani.

Ako obojica sarađuju, svaki dobija po 1 bod, ako obojica dezertiraju svako dobija -1 bod. Ako jedan sarađuje, a drugi dezertira, dezerter dobija 2 boda, dok onaj koji sarađuje dobija -2 boda. Pretpostavimo da su A i B racionalni i usmereni na svoje interese, rezultat je da će svaki od njih dezertirati. A će rezonovati na sledeći način: moji bodovi zavise od toga šta B radi. B može da dezertira ili da sarađuje. Ako B dezertira, ja treba da dezertiram takođe budući da je -1 bolje nego -2. Ako, pak, B sarađuje, ja opet treba da dezertiram jer je 2 bolje od 1. Drugim recima, štogod B čini, za mene je bolje da dezertiram. Kako je B-ova situacija simetrična, on razmišlja na isti način. Zbog toga će obojica dezertirati i rezultat će biti -1 za svakog. Oni bi, međutim, učinili bolje da su sarađivali. Socijalno optimalan rezultat je 1,1 i on se ne ostvaruje ako igrači igraju u skladu sa svojim individualnim interesima.

Hobsovo i Rusoovo prirodno stanje predstavlja u suštini generalizovanu dilemu zatvorenika. Pojedinci smatraju da je saradnja (kooperacija) iracionalna, dezertiranje je dominantna strategija. Za njih bi, međutim, bilo bolje da sarađuju tj. bolje u smislu da je za njih racionalno da dezertiraju. U prirodnom stanju, dakle, pojedinci rade manje dobro nego što bi inače mogli. Teško je očekivati saradnju u situaciji kada postoji racionalno snažan motiv da se dezertira.

Dilema zatvorenika dopušta mnoštvo rešenja koja zavise od osobenosti strukture bodovanja i stepena nepopustljivosti sebičnosti koja se pripisuje igračima. Uz politička rešenja koja se pozivaju na spoljnu koordinaciju=birokratiju, moguće je zamisliti i psihološka rešenja. Politička rešenja menjaju strukturu bodovanja koja definiše igru, a psihološka rešenja menjaju dispozicije igrača. Mešovita rešenja su takođe moguća. Kada ne bi postojala relativna oskudica ili kada pojedinci ne bi bili racionalni maksimizatori, prirodno stanje ne bi bilo dilema zatvorenika. Hobs je za objektivne i subjektivne uslove koje je pripisao prirodnom stanju mislio da su nepromenljivi. Ruso je porekao nepromenljivost ljudske prirode i istovremeno potvrdio Hobsov pogled nakon što je privatna svojina inaugurisana. Nakon Marksa, možemo zamisliti stanje bez države u svetu u kojem je zadržana relativna oskudica i čak individualna racionalnost (u smislu koji je konsonantan s Hobsovim i Rusoovim pogledom) ali su rešenja različita od njihovih.

U principu, sub-optimalni rezultati bi se mogli izbeći ako bi se dezerterstvo učinilo nemogućim. Ovo rešenje, međutim, nije moguće, dezerterstvo se ne može preduprediti fizičkim ograničenjima niti na bilo koji drugi način. Ono što se, pak, ne može postići direktno, može se doseći indirektno. Hobsova ideja, koju je Ruso potvrdio, bila je da se promeni struktura bodovanja na taj način što je izmišljeno sredstvo koje primenjuje sankcije prema dezerterima. Uprkos svega što razdvaja Hobsa i Rusoa, oni se slažu u tome da država organizuje saradnju (kooperaciju) kroz institucionalizaciju i sprovođenje pravila. U suštini, država u svom aktivnom aspektu=birokratija, je sredstvo za osiguravanje koordinacije.

Ako klase zaista imaju ulogu koju im je dodelio Marks i ako birokratija stvarno organizuje klasnu dominaciju, Hobsova i Rusoova karakterizacija fundamentalnog problema nije održiva u principu, pa, prema tome, nisu ni njihova respektivna rešenja. Ne uspevši da prepoznaju stvarnost društvenih klasa i ulogu političkih institucija u klasnoj borbi, oni su propustili da otkriju konstitutivnu ulogu klasa u političkim institucijama. Zbog toga je za njih unutar-klasna koordinacija opšti, odnosno generalizovani problem pojedinaca. Očito je da se u jednoj bitno drugačijoj organizaciji (nazivala se ona socijalističkom ili komunističkom, svejedno) fundamentalni problem koordinacije ne može više rešavati na unutar-klasnom nivou. Ukoliko on nastavlja da traje kao dilema zatvorenika, on može biti problem samo za pojedince. No, tamo gde je nova organizacija moguća materijalno i institucionalno, prirodno stanje nije više ono koje su zamišljali Hobs i Ruso. Nova organizacija, pre svega, pretpostavlja društveno blagostanje koje se približava opštem izobilju. Sem toga, ona pretpostavlja i radikalnu transformaicju ljudske prirode od amour propre u amour de soi.

Ovaj preobražaj ljudskih bića, neophodan za novu organizaciju, je psihološki: ljudi moraju postati skloni da potčinjavaju svoje privatne interese opštim, oni moraju postati moralniji, sposobni da vrednuju alternativne pravce akcije kao moralne osobe koje usvajaju stanovište većine kao najbolje moguće rešenje svog vlastitog položaja. Moralna rešenja dileme zatvorenika su podskup psiholoških rešenja uopšte. Druga rešenja za bekstvo iz birokratske tamnice okružene različitim simulakrumima ne vrede ništa bez ovih moralnih rešenja. Eto ideje za XXI vek! Upravljanje ljudima, koje je posledica privatne svojine, mora biti zamenjeno upravljanjem stvarima. A onda nam menadžment neće ni biti potreban!

Ranko Orlić

Napomene:

[1] Vidi: Svetozar Stojanović - Od marksizma do etatizma sa ljudskim licem, Beograd: Filozofsko društvo Srbije, 1987., str. 22.

[2] Ralf Dahreodorf - Transitions - Politics, Economics and Liberty, Scandinavian Journal of Management, Vol. 6, No.l, 1990., p. 5.

[3] Karl Marx - Kritika Hegelove filozofije državnog prava, u: Glavni radovi Marsa i Engelsa, Zagreb, Stvarnost, 1978., str. 37.

[4] Stewart Clegg - Power, Organization Theory, Marx and Critique, in: Critical Issues in Organizations, ed. by Stewart Clegg and David Dunkerley, London: Routledge and Kegan Paul, 1977, p. 33.

[5] Steven Lukes - Power.- A Radical View, London: Macmillan Education, 1987., p. 23.

[6] Žan Bodrijar - Simbolička razmena i smrt, Gornji Milanovac: Dečje novine, 1991., str. 20.

[početak strane]