Arhiva : : Maj 2004.

Ne ratu među narodima – Ne miru među klasama

Od grada Faludže, zapadno od Bagdada, do nekoliko šiitskih gradova širom južnog Iraka, snage SAD-a se suočavaju sa najintenzivnijim otporom od početka okupacije Iraka. Trupama SAD-a, demoralizovanim i sve ogorčenijim, je naređeno da nastave sa razmeštanjem. Vidimo oružane ustanke, otmice, napade na naftovode i konvoje, i očajne Sjedinjene Države kako traže od UN da igra veću ulogu u okupaciji.

Dok ovo pišemo ishod sukoba u Faludži i Nadžafu je neizvestan, ali u gradu Nasiriji naoružane bande pod komandom Muktada Al Sadra, prema "Federaciji radničkih sovjeta i sindikata u Iraku" - FRSSR, pokušavaju da evakuišu fabrike i radionice da bi ih pretvorili u vojne baze za sukob sa američkim i italijanskim trupama.

Odgovor, kako aluminijumskih tako i radnika industrije sanitarnih proizvoda u Nasiriji je bio odbijanje evakuacije svojih radnih mesta uprkos mnogim pretnjama njihovim životima; odbijanje da svoja radna mesta pretvore u poprišta sukoba različitih fanatika, što bi značilo ili njihovo uništenje ili prepuštanje pljački. Oni insistiraju na tome da ostanu unutar svojih fabrika sa željom da ih brane. Izjava FRSSR-a kaže:

"U potpunosti odbijamo pretvaranje radničkih i civilnih radnih i mesta za život u reakcionarne linije fronta između dva pola terorizma u Iraku; SAD i njihovi saveznici na jednoj, i teroristi u naoružanim milicijama, dobro poznati po svom sukobljavanju sa internesima iračkog naroda, na drugoj strani. Odgovorićemo na pokušaje ovih milicija usmerenih ka ometanju bezbednosti i stabilnosti populacije, i onemogućićemo njihove pokušaje da društvo gurnu u građanski rat i dalju destrukciju i bol."

Kao i u Iraku, širom sveta traje klasna borba. Ono što u potpunosti odvaja radničku klasu od kapitalista je to da nama nisu potrebni kapitalisti, ali smo mi njima nužno potrebni za mašinu smrti zvanu kapitalizam. Potrebni smo im da bi smo proizvodili njihovu robu i da bi smo obavljali druge poslove za njih, sa ciljem stvaranja njihovog profita. Potrebni smo im kao vojnici da bi smo ubijali druge radnike i radnice, održavali u životu industriju oružja, transportovali njihovu opremu i trupe, ih snabdevali hranom, da bi smo proizvodili životnu tečnost globalnog kapitalima – naftu.

Kapitalističke sile se ponašaju kao ovisnici o nafti kojima je očajno potreban "fiks", pogotovo sada kada se približavamo 2010. godini. Period od 2010. godine se naziva "Naftni vrh", u kome će se potrošnja ubrzano uvećati i značajno prevazići proizvodnju sirove nafte, posebno usled pojave povećane potrebe za energijom iz zemalja poput Kine i Indije. Imperijalistička bitka, poput ove u Iraku, se vodi ne samo oko trenutnih resursa već, velikim delom, i oko budućih izvora energije i kontrole konkurencije, valuta za trgovinu naftom, mehaninizama za određivanje cene nafte i sfera uticaja.

Ovo nas podseća na kontroverzni nacrt studije napravljenje 1992. godine od strane Volfovica, trenutno zamenika sekretara odbrane SAD-a. Ta studija tvrdi da glavni cilj strategije SAD treba da bude "sprečavanje neprijateljskih sila da dominiraju regionom čiji bi resursi, pod konsolidovanom kontrolom, bili dovoljni da generišu globanu moć".

Danas, planeri SAD govore o stvaranju privremenih ili stalnih baza duž gigantske teritorije, poznatije kao "Luk nestabilnosti", od karibijskog basena do regiona Anda, kroz Afriku, Srednji istok, centralnu i jugoistočnu Aziju. Posmatrači će primetiti da "Luk" korespondira sa regionima bogatim naftom, gasom i mineralnim bogatstvima.

Nije slučajno što je Kolumbija, sa svojim bogatim prirodnim resursima, granicom prema izvozniku nafte Venecueli i strateškim vratima prema genetskom materijalu u Amazonu i tržištima južne Amerike, veoma teško militarizovana sa ciljem da se nastavi krvavi rat. Plan Kolumbija i njegov nastavak pod imenom Inicijativa regiona Anda, je za SAD vojna komponenta Zone Slobodne Trgovine Amerika (ZSTA).

I ako povučemo liniju ka Africi, videćemo planove SAD o ojačavanju svog vojnog prisustva u privremenim ili stalnim bazama u Džibutiju, Alžiru, Maroku, Tunisu, Senegalu, Maliju, Gani i Keniji. Glavni cilj trupa SAD u Africi je, prema izjavama zvaničnika SAD, obezbeđivanje bezbednosti nigerijskih naftnih polja.

"Luk nestabilnosti" ide dalje na srednji istok, i ovih dana vidimo da je "Mapa za mir" otvoreno sebe predstavila kao "Mapu" za okupaciju i rat. U ovom konfliktu, kao u kapitalističkom ratu u Iraku, Kolumbiji, Avganistanu i Čečeniji, žrtve su obični ljudi. U centalnoj Aziji, rivaliteti između kapitalističkih sila stvaraju permanentnu atmosferu visokih tenzija; a kontrola jugoistočne Azije je vitalna za održavanje Japana lojalnog SAD-u i sabotiranje narastajuće Kine.

Dalje, da bi smo podvukli istorijski trenutak u kome živimo: važnost užasnog napada na metro u Madridu 11. marta 2004. godine, je to da će taj napad biti iskorišćen kao katalizator za integrativne i militarizujuće procese domaće i spoljne politike Evropske unije; upravo onako kako je, u korist interesa SAD, iskorišćen napad 11. septembar 2001. godine u dramatičnom i krvavom napadu na radnička prava.. Nove države članice EU i NATO-a će biti iskorišćene kao tampon zona za sabotiranje Ruskih i Nemačko/Francuskih interesa, i stoga možemo očekivati podizanje tenzija između kapitalističkih sila.

Evropska unija gradi "Snage za brzo delovanje", koji će u narednih 60 dana biti operativne uključujući fleksibilne i pokretne jedinice širom sveta, dok se Tvrđava Evropa još više zatvara za azilante i imigrante.. Novi predlog Evropskoj komisiji za liberalizaciju "Usluga na unutrašnjem tržištu" će biti vitalni deo kapitalističkog napada protiv uslova života i rada radničke klase, kao i tekuća kampanja protiv penzija i javnih troškova.

Globalni kapitalizam jasno otkriva da reformistički sindikati nisu u stanju da se suprotstave današnjoj ofanzivi. Ove birokratske, centralizovane "korporacije-usluga" su zavisne od donacija i pravne pomoći kapitalističkih država, koje usmeravaju takozvani "rat protiv terorizma" ka permanentnom ratu protiv radničke klase i njenih prava. Širom sveta vidimo razvoj represivnih država, privatizaciju "blagostanja", masovna otpuštanja, napade na sindikate, mere protiv nezaposlenih i siromašnih, ojačavanje anti-imigracionih režima i fleksibilizaciju tržišta rada i t.d.

Anarho-sindikalistička Internacionala, Međunarodno udruženje radnika i radnica (MUR), ne podržava bilo koju kapitalističku, imperijalističku snagu ili diktaturu. MUR, naslednica Prve Internacionale, obnavlja anti-militarističku tradiciju i predlaže bojkot na proizvodnju oružja i generalni štrajk protiv rata. Budući da je ratovanje sve više i više deo prakse privatnih kompanija, bitno je fokusirati se na vojno-industrijske komplekse i kompanije koje profitiraju od ratova.

Kapitalistima i državama su potrebni predvidivi neprijatelji zavisni od zakonodavnih struktura i državnih donacija; sve sa ciljem usmeravanja, kontrolisanja, redukovanja, cepanja i, naposletku, uništavanja organizacija. Odgovor anarhista i anarho-sindikalista mora biti stalna upletenost u borbe i direktne akcije kojih smo mi, kao radnici i radnice deo, i odbijanje integracije naših slobodnih asocijacija u kapitalistički sistem.

Direktne akcije, propaganda i solidarnost moraju biti bazirane na našoj snazi, ne na klasnoj kolaboraciji, kao u slučaju sindikalnih izbora. Ekonomska nezavisnost može jedino biti obezbeđena članarinom a ne donacijama države. Federalizam znači da ne gradimo centralizovane strukture i fondove koje kontrolišu plaćene sindikalne birokrate. Za razliku od reformističkih sindikata, MUR se bori na ekonomskom, socijalnom, kulturnom i anti-militarističkom nivou sa ciljem zamene kapitalizma i države slobodnom federacijom radničkih asocijacija – liberterski, slobodarski komunizam.

Najbolji način da obeležimo sećanje na mučenike sa Hejmarketa je da radimo u pravcu ostvarivanja njihovih ideja. Sekcije i Prijateljske organizacije MUR-a su bile, i i dalje su aktivne u borbi protiv kapitalističkih ratova u Iraku, Kolumbiji, Avganistanu i Čečeniji. A boreći se protiv socijalne i ekonomske eksploatacije u Latinskoj Americi, odupirući se represiji, kao u slučaju Solunske sedmorke, podržavajući direktne akcije poput štrajkujućih radnika i radnica španskog CNT-AIT-a i organizujući generalni štrajk poput USI-AIT-a u Italiji – da pomenemo samo neke primere – Međunarodno udruženje radnika i radnica se nalazi na koherentnoj stazi u borbi za radničku samo-emancipaciju!

Ne ratu među narodima – ne miru među klasama!

Živeo MUR!

Oslo,
26. april, 2004. godine

Sekretarijat MUR-a

[početak strane]