Arhiva : : Jun 2004.

Nostalgija za Titovim izgubljenim svetom

Društvena i ekonomska nestabilnost navodi mnoge građane na Balkanu da se s nostalgijom prisećaju Titovog doba.

Pišu: Markus Taner, Muhamet Hajrulahu iz Prištine, Drago Hedl iz Osijeka, Dino Bajramović iz Sarajeva, Mitko Jovanov iz Skoplja, Vladimir Sudar iz Beograda i Tanja Matić iz Subotice (BCR Br 500, 28-maj-04)

Kaćuša Jašari, predsednica Socijaldemokratske partije Kosova, ima lepe uspomene na dane kada je nosila štafetu za pokojnog jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita.

Kao istaknuti albanski političar u komunističkom režimu, ona je imala tu čast da nosi štafetu sa porukom omladine bivše Jugoslavije za predsednika koja je prošla kroz čitavu zemlju – od Slovenije na severu do Kosova i Makedonije na jugu.

Vrhunac je bilo uručivanje štafete predsedniku na prepunom stadionu Jugoslovenske narodne armije, JNA, u Beogradu na njegov rođendan 25. maja. "Proslava Titovog rođendana se savršeno slagala sa obrazovanjem koje smo sticali u to vreme", priseća se Jašarijeva. "Bila je to proslava za sve – praznik mladosti."

Stavovi Jašarijeve o Danu mladosti nisu toliko neobični kako bi to mnogi pomislili. Mada su četiri od šest bivših jugoslovenskih republika postale nezavisne države, a Kosovo – koje je još uvek deo Srbije – očajnički želi da stekne nezavisnost, mnogi stanovnici bivše federacije, pogotovo oni stariji i sa siromašnijeg juga, prisećaju se Jugoslavije sa nostalgijom.

Za njih je to bilo vreme kada je hrane i posla bilo u izobilju, kada je stopa kriminaliteta bila niska, kada etničke razlike nisu bile bitne, a teške političke odluke su prepuštane maršalu Titu, čiji je ozbiljan lik posmatrao svet sa hiljada portreta okačenih u kancelarijama, železničkim stanicama, prodavnicama i privatnim kućama.

"U Titovo vreme sam bio bogat. Bilo je fabrika i zanatskih radnji – imali smo posla, imali smo sve", priseća se 84-godišnji Mehdi Šabani iz Prištine. "Životni standard je bio znatno bolji", dodaje Osman Krasnići, star 62 godine, takođe stanovnik glavnog grada Kosova. "Sa tadašnjom malom platom ste mogli da izgradite sebi kuću – danas to ne možete da uradite."

Kosovo je bilo najmanje jugoslovensko iz prostog razloga što je bilo najmanje slovensko. "Albanci su bili manje vezani za Jugoslaviju u odnosu na druge narode jer jedini nisu bili Sloveni. Sve što nam je bilo zajedničko bila je komunistička ideologija, koja je bila manje lična nego što bi to bio zajednički jezik, kultura i vera", kaže Jašarijeva.

Među susednim Slovenima u Makedoniji, gde su stanovnici dobili ne samo radna mesta i hranu već i svoju republiku, naklonost prema Titu je znatno jača. Mada je sveprisutno Titovo ime uklonjeno sa većine ulice i trgova u bivšoj Jugoslaviji, u makedonskoj prestonici, u Skoplju, najveća i najelitnija škola još uvek nosi naziv "Josip Broz Tito", a svakoga 25. maja mu odaje poštu folklornim plesom i buketima cveća.

Za mnoge Makedonce se nezavisnost opterećena siromaštvom pokazala kao lošom zamenom za lagodniji život u velikoj slovenskoj federaciji. "Nije bilo podele na bogate i siromašne, svako je mogao priuštiti sebi da ide u školu, da ima sopstveni dom i posao", tvrdi Makedonka Jančevska, stara 62 godine, učiteljica makedonskog jezika u penziji.

"Patriotizam se podsticao na jednoj široj osnovi; to je tada značilo poštovanje specifičnosti svih nacionalnosti koje su činile Jugoslaviju."

"Životni standard koji smo imali pružao nam je ekonomsku sigurnost i mnoge socijalne beneficije", priseća se Petar Mojsov, star 46 godina, računovođa iz Makedonije. "Svako je mogao da priušti sebi stan i kola. Putovao sam u Italiju u kupovinu. Išao sam u Grčku kad god bih to poželeo."

Toše Načkov, električar, seća se kada bi čitavo stanovništvo gradova u Makedoniji izašlo na ulice da pozdravi rođendansku štafetu koje su omladinci poput Kaćuše Jašari sa Kosova nekada ponosno nosili.

"Nestrpljivo smo iščekivali dan kada bi štafeta trebalo da stigne u naš grad", kaže Načkov. "To je bilo poput praznika, a svi mi bi se okupili na trgu da je dočekamo i ispratimo na put u susedni grad."

Uspomene na Tita su tako jake u Makedonije da je prošle godine Slobodan Ugrinovski osnovao novo udruženje za proslavljanje i čuvanje uspomene na njegov život. Oko 6.180 članova ovog udruženja odlazi na putovanja radi posete (nekolicini) institucija koje još uvek nose Titovo ime, te da bi obišli najvažnija mesta – Titov grob u beogradskoj Kući cveća i njegovo rodno selo Kumrovec u Hrvatskoj.

Kao i Makedonci, nesrećni stanovnici ratom opustošene, ekonomski ruinirane Bosne i Hercegovine ne mogu odoleti, a da ne uporede život pod Titom sa onim što imaju sada. Titovo ime, po pravilu, Bosance asocira na "dobra stara vremena".

Kult Josipa Broza Tita ne bledi. Štaviše, sve je snažniji. Kada su vlasti nedavno pokušale da preimenuju glavnu ulicu u Sarajevu u Ulicu Alije Izetbegovića, prvog bosanskog predsednika u nezavisnoj državi, Sarajlije su krenule u akciju, postavljajući bilbord nasred bulevara sa Titovom slikom i sloganom "Ovo je Ulica Maršala Tita". Više meseci nakon što je inicijativa propala, ovaj bilbord je još uvek na istom mestu.

"Mladi se okreću Titu jer on personifikuje prosperitet", kaze Adnan Korić, član bosanskog udruženja posvećenog uspomeni na Josipa Broza Tita. "Oni znaju da smo samo u Titovo vreme neprestano napredovali čitavih 45 godina u svakoj oblasti društvenog i ekonomskog života."

Korić veruje da Bosanci žude za vremenom kada im nisu bile potrebne različite valute i vize da bi se kretali područjem koje je nekada bilo jedinstvena teritorija. "Sada ne možete da potrošite pun rezervoar benzina vozeći u jednom smeru, a da prethodno ne pribavite šest viza", šali se Korić.

U Sarajevu se Titov lik vratio iz podruma i prodavnica polovne robe u popularne barove i restorane. U baru koji se zove "Tito", popularnom studentskom sastajalištu, zidovi su prekriveni predmetima i fotografijama iz Titovog vremena dok konobari nose uniforme sa još uvek prepoznatljivim Titovim potpisom. "Dolazim ovde da razmišljam i živim u prošlosti", kaže 26-godišnji Amel. "Ma šta neki govorili, naša prošlost je bila svetlija od naše budućnosti."

Dok su Bosna i Makedonija izgubile puno, a stekle malo od raspada Titove Jugoslavije, uspomene su nešto manje ružičaste u susednoj Srbiji i Hrvatskoj. Za vreme vladavine Slobodana Miloševića, duže od jedne decenije, Tito je u Srbiji demonizovan kao hrvatski neprijatelj koji je doprineo srpskom slomu u bivšoj Jugoslaviji.

Međutim, čak i u Srbiji, razočarenja iz prošle decenije, uključujući izgubljene ratove i sunovrat životnog standarda, navelo je mnoge da promene mišljenje. Miša Đurković iz beogradskog Instituta za evropske studije kaže da sve snažnija nostalgija za Titovim vremenom ne proističe samo iz žala za dobrim životnim standardom.

"Čežnja za [starom Jugoslavijom] je takođe žudnja za redom i dostojanstvom", kaže on. "Naša 'mekana' komunistička diktatura je, ipak, predstavljala dobro utemeljen sistem u kome nije bilo pljački, haosa i anarhije koji su sada uobičajeni, što je žalosno."

Đurković veruje da se ova vrsta nostalgije proširila i na mlađe generacije. "Mladi danas u jugonostalgiji vide instrument protesta protiv trulog zaveštanja devedesetih koje su nasledili."

Svakako, ne postoje naznake da će Kuća cveća zatvoriti svoja vrata hodočasnicima, mada se ovom mestu posvećuje manje pažnje i brige nego što je to bio slučaj u osamdesetim, kada su inostrane diplomate i šefovi država redovno dolazili na Titov grob da odaju poštu.

Iako krunisane glave i predsednici država više ne prolaze pored Titovog mauzoleja, ratni veterani, članovi komunističkih partija i nevladinih organizacija se iznova uvek vraćaju na rođendan pokojnog predsednika. Svetlana Ognjanović, portparol Kuće cveća, rekla je da očekuje do 2.000 ljudi za ovogodišnju komemoraciju, uključujući veliku grupu slovenačkih "Anđela pakla" (slovenački motociklisti redovno posećuju Titov grob svake godine još od 2000.).

Predsednik nevladine organizacije "Centar Tito", penzionisani armijski general Stevan Mirković takođe obeležava Dan mladosti večerom na kojoj se služi vojnički pasulj, a najstarijem članu, samom Mirkoviću, će jedan omladinac i jedna omladinka uručiti štafetu mladosti. A na krajnjem severu Srbije, Blaško Gabrić, je otišao najdalje, koliko se god moglo, u svojoj kampanji da obnovi uspomenu na Tita, otvarajući tematski park pod imenom "Jugolend" ("Yugoland") u blizini pograničnog grada, Subotice.

Mini-Jugoslavija ima nekoliko geografskih atributa bivše Jugoslavije, uključujući brdo nazvano po najvišem planinskom vrhu Triglavu u Sloveniji. Stare zastave sa crvenom zvezdom se vijore pored ulaza, a Titove slike se nalaze na svakom zidu prikazujući ga kako lovi, svira klavir, čita, pleše i u poseti stranim državama. Blaško čak izdaje dokumenta o državljanstvu za Jugolend, i do sada ih ima 2.500.

Blaško kaže da je ukidanje imena "Jugoslavija" – zločin. "Vlada [Srbije i Crne Gore] je ubila ime najbolje zemlje – Jugoslavije, što je poslednja stvar koja nas je podsećala na bivšu Jugoslaviju, ne pitajući ljude za njihov pristanak", kaže on. "Ja sam morao da ga sačuvam za sve jugonostalgičare koji mogu da dođu ovde i uživaju u uspomenama na Titovo vreme."

Mada Gabrić tvrdi da su posetioci svih starosnih uzrasta, fotografije sa proslava održanih u Jugolendu ukazuju da je jugonostalgija fenomen koji se pretežno odnosi na sredovečne i starije ljude.

Među mladim ljudima iz svih republika, interes za Tita je mali ili je ograničen na ironični kult poput bivših istočnih Nemaca koji s ironijom proslavljaju svoju komunističku prošlost vozeći trabante i noseći bedževe sa komunističkim sloganima.

Aca Bogdanović, star 32 godine, iz Beograda, je rekao da Tita poštuje "jer je bio najveći hedonista dvadesetog veka" – što teško da je vrsta komplimenta koji bi pravi privrženici cenili. Ova vrsta ironične ocene je jednako upadljiva u Titovoj matičnoj republici – Hrvatskoj, gde je ostalo malo onih koji su verni njegovim političkim idejama, dok znatno brojniji mlađi ljudi uživaju eksperimentišući sa titoističkim motivima.

"Uglavnom mladi kupuju ove majice – oni koji nisu čak ni bili rođeni kada je Tito umro!" primećuje prodavac iz Osijeka, na severoistoku Hrvatske, pokazujući na gomilu majica sa Titovim likom.

Mada se uglavnom neki stariji ljudi mogu uistinu opisati kao pravi jugonostalgičari, smatra zagrebački sociolog Dražen Lalić, sve veći interes za Tita lično i za zemlju kojom je nekada vladao proističe iz činjenice da Hrvatska sada ima opušteniji odnos prema svojoj državnosti nego što je to bio slučaj pre deset godina.

"Nakon što smo godinama slušali da mi isključivo pripadamo mediteranskoj i centralnoevropskoj kulturi, sada se suočavamo sa činjenicom da Hrvatska takođe pripada balkanskom kulturnom krugu", kaže Lalić.

"Jugonostalgija postoji, ali ljudi ne žale za Jugoslavijom kao svojom bivšom državom", kaže Milanka Opačić iz Socijaldemokratske partije. "Oni žale za kvalitetom života koji su tada imali. Smatraju da im je bilo znatno bolje, da su bili bezbedniji, da su imali bolji životni standard i bolju zdravstvenu zaštitu nego što je to sada slučaj."

Prosta je činjenica da jugonostalgija više ne izaziva antagonizam jer niko ozbiljno ne veruje da će Jugoslavija ponovo biti uspostavljena. U Hrvatskoj, dok zemlja grabi ka Evropskoj uniji, Jugoslavija se smatra delom prošlosti – neuspešnim projektom koji se ne može i neće restaurirati. Usled toga, jugonostalgičari se u Hrvatskoj sada pre smatraju romantičarima nego neprijateljima države, kako su nekad nazivani za vreme vladavine hrvatskog nacionalističkog lidera Franje Tuđmana.

(This article originally appeared in Balkan Crisis Report, produced by the Institute for War and Peace Reporting, www.iwpr.net)

[početak strane]