Arhiva : : Januar 2005.

Upornost u epigonstvu falsifikatora i antikomuniste

Povodom teksta P. Simića "Više obzira prema žrtvama"
(Politika, 25.1.2005.)

U odgovoru na moj napis od 12.1.2005.g. Petar Simić se hvali svojom pripadnošću antikomunističkom horu i horu "drugih humanih ljudi". Svoja saznanja i "argumente" on uzima iz navodnih priča njegovih davno preminulih poznanika i iz knjiga Jurija Borojeva "Staljin u anegdotama" i Šejli Klajna "Najveć zlotvori u istoriji".

Sam naslov knjige "Staljin u anegdotama" pokazuje da ona nije zasnovana na istorijskim činjenicama. Rusi često pod "anegdotom" podrazumevaju i vic. A u anegdotama i vicevima može i bubašvaba da proguta slona, a jagnje da pojede vuka.

Šeli Klajn se u svojim izmišljotinama jedino poziva na trockiste Isaka Dojčera i Simona-Debaga. A to je isto kao kada bi neko kao "nepristrasne" svedoke o Aušvicu i Jasenovcu pozvao Himlera i Pavelića. Navedena knjiga je tipičan politički šund iz golemog antikomunističkog arsenala i ne zasniva se ni na jednom verifikovanom istorijskom izvoru i argumentu. Nemam prostora, a kada bih ga dobio mogao bih da navedem na stotine primera iz ove knjige koji pokazuju koliko njen autor ne zna ili izmišlja "podatke" i "događaje".

Recimo, Š. Klajn tvrdi da je Staljinov otac bio stolar. A on je bio obućar. On kaže da je Staljin 18.4.1902.g. uhapšen i poslat u "radni logor" u Sibir. Medjutim, Staljin je prvi put poslat u jesen 1903.g. u Istočni Sibir u progonstvo, a "radnih logora" tada nije bilo u carskoj Rusiji. Klajn piše da se Staljin oženio 1904.g. "mladom seljančicom Jekaterinom Švanidže". Netačni su i godina i profesija J.Švanidže. Ona i njena sestra Aleksandra imale su u Tbilisiju (koji je tada imao oko 200 hiljada žitelja) najveći modni krojački salon.

Razni buržoaski i antikomunistički autori tvrde da je u SSSR-u streljano 10, 20, 30 ili čak 70 miliona ljudi, zavisno od toga ko je naručilac i koja ih obaveštajna služba finansira. Međutim, do sada nijedan od njih se nije pozvao na bilo kakav relevantan dokaz. Ja sam u napisu od 12. januara citirao dokumente ruskog Parlamenta, zvaničnih ruskih institucija i komisija, i to ne iz vremena socijalizma. Oni govore da je počev od 1920 - 1953.g. u SSSR po svim osnovama – kriminal, izdaja, špijunaža, učešće u Vlasovljevim jedinicama, za vreme kolektivizacije i partijskih čistki streljano 642 hiljade ljudi. Razume se, ako bih dobio prostora ja bih ove podatke detaljnije mogao da prezentiram.

Potpuno je proizvoljna tvrdnja da je 1937.g. u SSSR-u bilo "ozakonjeno pogubljenje maloletnika i mučenje zatvorenika". Ova tvrdnja koju preuzima Simić, iz političkog šunda, predstavlja izmišljotinu sličnu onom Rimljaninu koji se hvalio da je prstom dotakao Sunce.

P. Simić kaže kako ja o oceni Staljina "navodim davna mišljenja (uglavnom ličnosti koje nisu znale za Staljinova nedela ili su morale da ga veličaju, kao njegovi maršali)…"

Ličnosti koje sam naveo: Čerčil, Ruzvelt, De Gol, Mao Cetung, Ajnštajn, Žukov, Rokosovski, Vasiljevski… su bili Staljinovi savremenici i skoro sve su ga nadživele jednu, dve ili više decenija. I one su smatrale da je Staljin najveća ili jedna od najvećih ličnosti u istoriji. Maršali koje sam pomenuo pisali su o Staljinu dvadesetak godina posle njegove smrti i niko ih tada nije mogao prisiliti da ga veličaju. Sve ove i druge ranije pomenute ličnosti valjda su mnogo kompetentnije od Petra Simića, koji je opsednut patološkim antikomunizmom, zasnovanim na neznanju.

Simić indirektno sugeriše čitaocima da ja nisam iz Srbije, što inače karakteriše njegovo služenje proizvoljnostima. Ja sam rođen u Srbiji, kao i moj otac i drugi preci.

"Humani" autori iz čijih knjiga se napaja antikomunizam P. Simić nigde ne uvršćuju u zlotvore one čelnike SAD koji su zločinačkom agresivnom politikom krivi za milione ubijenih u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu, Kambodži, Iraku, Jugoslaviji… Od 326 ratova i većih oružanih sukoba posle II svetskog rata SAD su direktno učestvovale ili su podstakle i podržavale 311. A ovi "milosrdni anđeli" i agresije u cilju sprečavanja humanitarnih katastrofa" odneli su preko 30 miliona ljudskih žrtava.

Da li tom "humanom horu" pripada i Petar Simić, čiji glas ipak ne znači mnogo, jer je on epigon falsifikatora.

Beograd, 27.1.2005.

Branko Kitanović

[početak strane]