Arhiva : : Februar 2006.

Osuda povampirenog makartizma

Saopštenje za javnost Sekretarijata Saveza komunističke omladine Jugoslavije

Usvajanje sramnog predloga Rezolucije pred Savetom Evrope kojom se demonizuje i izjednačava sa fašizmom – socijalizam koji je postojao na prostoru bivšeg SSSR-a, Istočne i Srednje Evrope zaslužuje svaku osudu. Ova rezolucija vređa milionske žrtve pale za slobodu čovečanstva, za oslobođenje od kolonijalnog ropstva i ravnopravnost.

Ova rezolucija predstavlja novu hajku na evropske komuniste koji su zastupljeni u parlamentima gotovo svih evropskih zemalja i najavljuje novu antikomunističku histeriju po ugledu na Mekartijev "lov na crvene veštice" u SAD.

Rezolucija direktno napada i postojeće socijalističke države i potpuno neargumentovano i ideološki pristrasno definiše ih kao direktne nosioce "masovnog kršenja ljudskih prava" i poziva na rušenje "totalitarlnih komunističkih režima koji su i dalje aktivni" čime se u najmanju ruku vrši mešanje u unutrašnje stvari postojećih socijalističkih zemalja i krši pravo naroda da sami određuju svoj put ravzvoja.

Prema deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima najvažnije je ljudsko pravo je pravo na život. Međutim nigde u svetu život nije ugroženiji nego u SAD i najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. U SAD i vodećim kapitalističkim zemljama ima najviše ubistava, narkomanije, prostitucije, zatvorenika... Nikada u SSSR-u i bivšim socijalističkim zemljama nije bilo toliko zatvorenika koliko godišnje prođe kroz zatvore SAD.

Pravo na rad koje proklamuje deklaracija UN deluje kao farsa ako društvo nije obavezno da svakom članu obezbedi radno mesto. To nije ostvarila ni jedna buržoaska država, ali su ostvarile socijalističke zemlje.

Donošenje rezolucije Skupštine Saveta Evrope predstavlja još jedan dokaz straha od obnove socijalizma u Evropi i svetu i uspostavljanja novih, naročito ako se ima u vidu sve veći rast uticaja komunističke levice u Evropi, ali i na drugim kontinentima, posebno u Latinskoj Americi. Ni malo ne treba da čudi da se na predlog najkonzervativnije poslaničke frakcije u Skupštini Saveta Evrope (grupe Narodnih partija Evrope), koje su najdosledniji pobornici eksploatatorskih interesa vladajuće klase kapitalista, usvaja antikomunistička rezolucija i to baš u trenutku kada je antiglobalistički pokret u svetu sve jači, kada su organizovani protesti radničke klase sve učestaliji i kada u Latinskoj Americi, u državama kao što su Venecuela i Bolivija, na vlast parlamentarnim putem dolaze autentični marksisti. Sramna rezolucija predstavlja samo goli strah buržoaskih partija od povratka crvenih do koga će neminovno i doći zbog nepravde koje proizvodi njihovo eksploatatorsko društvo.

Istina je da meta antikomunista nikada nije bila diktatura ili kršenje ljudskih prava. Meta je oduvek bila i sada je levica, radnički pokreti i svako ko preispituje kapitalizam i imperijalizam.

Decenijama je Sovjetski Savez oličavao večitu noćnu moru vladajućih klasa – strah od toga da bi radnici mogli imati moć.

Ovim aktom SE želi da menja istoriju, da je falsifikuje i izjednači žrtve i dželate, komuniste i naciste. Turbokapitalizam koji je nametnut rušenjem Berlinskog zida traži svoje istorijsko utemeljenje i opravdanje stoga mu je potrebna slika demonizovanog socijalizma "koji je kriv za sve". To nastoji da ostavri ovom sramnom Rezolucijom.

Kapitalizam je u proteklom veku porodio dva svetska rata i niz manjih i većih vojnih sukoba. Od preko 326 ratova i većih oružanih sukoba posle Drugog svetskog rata SAD su učestovale, organizovale ili podstakle 311 masovnih krvoprolića u kojima je ubijeno preko 30 muliona ljudi, a ranjeno ili obogaljeno više od 100 miliona ljudi. Gde je pravda i osuda zločina počinjenih nad decom Vijetnama, DNR Koreje, Jugoslavije, Iraka... Gde je osuda žrtvava rasizma i kolonijalnog ugnjetavanja?

Prećutkuje se vešto i prikriva činjenica da je počev od prve buržoaska revolucije, tokom kolonijalnih ratova, u 500 većih oružanih sukoba koje je vodila i izazvala buržoazija, u dva svetska rata i brojnim oružanim sukobima posle Drugog svetskog rata i kroz nasilje i teror u vlastitim državama ubijeno oko 200 miliona ljudi i trajno obogaljeno znatno više.

Poslanici Skupštine SE treba da preispitaju svoju savest. Ko je ginuo u Španiji braneći demokratsku republiku tokom 1930-ih? Ko je organizovao otpor protiv nacističke okupacije? Ko se borio protiv posleratnog fašizma u Španiji, Portugalu, Grčkoj, Rodeziji i Južnoj Africi, režima koje su Sjedinjene Američke Države podržavale u ime antikomunizma. Treba da se zapitaju zbog čega danas milioni ljudi umiru svakodnevno od HIV-a, malarije, tuberkuloze, tifusa, gladi... širom Azije, Afrike, Južne Amerike dok imperijalističke sile troše bilione dolara na naoružanje.

Antikomunisti trebaju da znaju da marksiste-lenjiniste nisu uništili ni fašisti ni Makarti pa to neće poći za rukom ni ovima koji to sada pokušavaju!

3. februar 2006.
Beograd