Arhiva : : Decembar 2003.

SKJ u Srbiji – opstati ili otići u istoriju?

Odgovoriti na pitanje postavljeno u naslovu nemoguće je bez, makar letimičnog, pogleda na front između svetskog kapitalizma i komunizma. Iako to više nije neprekidan front "od Čukotskog poluostrva do Istre" sa monolitnom pozadinom, ipak je front dve najveće i najuticajnije ideologije u svetu. One bitno utiču na sadašnjost i budućnost stanovnika naše planete, a možda i drugih planeta u svemiru. Isprekidanost tog fronta, globalnog i u svakoj zemlji posebno, čini ozbiljne teškoće svakom komunisti i KP u teoretskoj i praktičnoj orijentaciji.

Kapitalizam, hvaljen kao "kraj istorije" nije još ni ušao u istoriju većine zemalja u svetu (iako postoji već preko 200 godina!). A neće ni ući! Zašto? Da bi se održalo, ekonomski zaista bogato i sa razvijenim prirodnim naukama, evroatlantsko društvo (naziv proizvoljan!), dakle, desetak velikih i ekonomski razvijenih država, sav ostali svet (blizu dve stotine zemalja) mora ostati u sadašnjem feudalnom, kolonijalnom statusu. Ekonomski razvijene države mogu funkcionisati samo ako postoje i nerazvijene! U nerazvijen svet evroatlantske sile pokušavaju danas da smeste i nekadašnje komunističke države Evrope.

Njihovo bogatstvo nije rezultat nekih izuzetnih intelektualnih ili naučnih sposobnosti tog društva, već nasilnog otimanja i prisvajanja većeg dela prirodnog i stvorenog bogatstva svih ostalih država u svetu.

Dakle, u suštini mi i ne znamo šta je autohtoni kapitalizam i kako bi on izgledao da evropske zemlje nisu, počev od kraja XV veka, izvršile planetarnu pljačku prirodnog i do tog vremena stvorenog bogatstva. A Sjedinjene Države, danas najmoćnija država na svetu, utemeljila se na restauraciji robovskog sistema i radu robova, koje su okovane lancima kao robu počeli da uvoze u zemlju 1619. i fizičkom likvidacijom starosedelaca Amerike – Indijanaca!

Autohtoni kapitalizam bi pre ličio na sistem u današnjem Brazilu, Argentini ili Srbiji, a to svakako ne može biti "kraj istorije"! Do njega će doći kada opljačkane i opustošene zemlje Azije, Afrike, Južne Amerike, Balkana počnu da traže i vraćaju u svoj posed oteto. A počele su!

Održavanje "status quo" u svetu Zapad (uobičajen naziv za ekonomski razvijene evroatlantske države) vrši širokim spektrom prinude i nasilja, počev od bezazlenih i naizgled civilizacijskih postupaka (humanitarne organizacije i humanitarna pomoć) do najsurovijih vojnih akcija i ratova protiv neposlušnih zemalja (Palestina, u novije vreme Srbija, Avganistan, Irak). Prema svakoj zemlji ili grupi zemalja primenjuju se dobro prostudirana i specifična taktika što, do sada, daje vidljive rezultate.

I SSSR je, u svoje vreme, nastojao da se komunizam proširi na celu planetu, pa je u tome primenjivao i silu. No, dok se sovjetske vojne intervencije mogu izbrojati na prste jedne ruke, Sjedinjene Države su u pogledu njihovog broja nedostižne. One su to započele još dok nije utihnula grmljavina topova iz II svetskog rata (septembra 1945 u Koreji) i do danas u bilansu imaju preko 100 lokalnih ratova (bolje bi bilo da ih je i SSSR imao toliko!).

Komunizam, tvrde ideolozi kapitalizma (Kolakovski i drugi), se nije dokazao u naučnom smislu i praksi. Pad SSSR je njegov definitivni kraj. To je relativno. Tačno je da ni u jednoj zemlji nije razvijen kao celovit društveni sistem. Ali, ne zbog toga, što je njegova naučna osnova neutemeljena već, jednostavno, u tako kratkom istorijskom periodu (od 1917.) to se nije moglo učiniti, što je slučaj i sa kapitalizmom.

I tako nerazvijen, kao sistem, komunizam je sto puta bolji za većinu ljudi od razvijenog kapitalizma. To potvrđuje, skoro jednoglasno, većina ljudi u nekadašnjim komunističkim državama, okrivljujući tadašnja rukovodstva SSSR, SFRJ itd. zbog njihovog ukidanja i restauracije kapitalizma (sociološka istraživanja u Ruskoj federaciji i SRJ 1999 – 2001. Komentare o ovim istraživanjima objavili su beogradski listovi Danas, Glas javnosti i Politika.).

Kada je, kod nas recimo, prošla prva euforija posle odvajanja republika i proglašenja posebnih država (dakle, ne stvaranja samostalnih i nezavisnih država jer su one to već bile u SFRJ!), pomenuta većina ljudi postepeno shvata, pod uticajem sve težih socijalnih, ekonomskih i političkih prilika, i sopstvenu odgovornost što je dozvolila da ih kapitalisti "prevezu žedne preko vode" i da su "od gotovog" u komunizmu "napravili veresiju" u kapitalizmu. To je bilo najveće i najmasovnije manipulisanje ljudima u istoriji čovečanstva!

Počelo je, za sada tiho, vraćanje komunizmu. Jedan od najupečatljivijih znakova povratka komunizma u istočnoj Evropi je jačanje ugleda i uticaja Komunističke partije Češke i Moravske. Na izborima 2002. KPČM osvojila je 41 poslanički mandat i treća je po snazi parlamentarna stranka (kao KPJ 1920. u Kraljevini Jugoslaviji). Najnovija ispitivanja javnog mnjenja stavljaju je na drugo mesto sa 23,4 odsto glasova (iza građanskih demokrata sa 35 odsto, a ispred vladajućih socijaldemokrata sa 16,6 odsto glasova). Inače, KPČM se nije distancirala od prošlosti, napominjući da je u nekim periodima njene vladavine "došlo do brojnih zabluda i grešaka, što nije bilo u redu".

Suprotan efekat imalo je udaljavanje i distanciranje KPRF od KPSS i njenih epohalnih uspeha koji su carsku Rusiju, zaostalu i neuglednu, učinili zemljom kosmičkog značaja (od blizu 50 odsto dobijenih glasova na prvim višestranačkim izborima, KPRF je pala na 12 odsto glasova u 2003). To je rezultat socijaldemokratske politike Zjuganova.

Još tragičniju sudbinu doživeće SKJ. On se, prvo, pocepao po nacionalnom ključu.Onda su se republički SK strmoglavili u građanske i socijaldemokratske vode i, praktično, nestali sa političke scene kao deo radničke klase i radničkog pokreta. Tu sudbinu doživeće i SK Crne Gore, koji je pod tim slavnim imenom, sa srpom i čekićem, pobedio ubedljivo na izborima 1990. Jasno je, s toga, da put obnove i jačanja KP na prostorima nekadašnje Jugoslavije vodi preko uspostavljanja prekinutog kontinuiteta sa uspesima i rezultatima SKJ ali i izvršenja svestrane i temeljite analize sopstvenih zabluda, slabosti i grešaka. Ovo tim pre što su te greške i slabosti, u usporedbi sa uspesima, manje značajni. KPJ(SKJ) je po učinku u progresu i modernizaciji jugoslovenskih zemalja najuspešnija partija u njihovoj istoriji. Samo budale se mogu odricati te slave a mlakonje bojati da priznaju greške i zablude!

Komunizam je rezultatima postignutim u progresu i modernizaciji zemalja, u kojima je bio vladajuća ideologija, ozbiljno doveo u pitanje stvoreni imidž kapitalističkog društva kao sposobnog i produktivnog, maltene idealnog. To je postignuto omogućavanjem milionima ljudi da razviju svoju inicijativu i stvaralaštvo u radu i da rade u svom interesu. Ne mogu se, naravno, negirati ni rezultati kapitalizma u tom pogledu. Ali, za to mu je trebalo mnogo više vremena a bilo je, i jeste, u korist manjine društva, bogate manjine.

Recimo, dok je kapitalističkom društvu trebalo preko dve stotine godina da pošalje prvog čoveka u svemir, komunističko društvo je to uspelo za manje od 50 godina (Jurij Gagarin, 12.IV.1961). I Kina je to učinila ove godine tako da u svemiru imamo dve komunističke i jednu kapitalističku državu!

I drugo, rezultati kapitalizma baziraju se na pljački i iskorišćavanju bogatstva i radne snage kolonija (danas nerazvijene zemlje) a komunističke zemlje su to postigle sopstvenim snagama, pomažući nesebično i nerazvijene zemlje. U tome je prednjačio SSSR, a zatim i SFRJ.

Kontrarevolucija (1989) nije pobedila u SSSR i IEZ zbog svoje snage i podrške iz inostranstva (iako je jedna od grešaka komunističkih partija bila i potcenjivanje opasnosti od kontrarevolucije jer su smatrale da je glavna bitka za stvaranje komunističkog društva dobijena) već zbog slabosti i grešaka rukovodstava KP i država. Oni koji su bili najzaslužniji za stvaranje i napredak komunističkih država, najodgovorniji su i za njihovo rasturanje (ali to nije razlog da se zaborave dobre stvari koje su učinili. Oni su, u svom najkreativnijem dobu, bili sjajni stvaraoci i ostavili iza sebe dela neprolazne vrednosti). Zadržavajući se predugo na vlasti u partiji, državi i privredi ta rukovodstva su se birokratizirala, a u višenacionalnim državama potpala pod uticaj nacionalista (obe te tendencije egzistirale su u komunističkim državama za sve vreme njhihovog postojanja). KP su neprekidno vodile borbu s njima, očito neuspešnu, što je tema za poseban članak). Tako deformisana su, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, ne samo zaustavila točak istorije, nego ga i "okrenula nazad" (iako je u komunističkim državama dugo vremena egzistirala parola da se "točak istorije ne može okrenuti unazad".) Itekako može, ali, znači, i opet pokrenuti napred!

Težak poraz koje su KP IEZ doživele 1989. ne znači i definitivan poraz komunizma. Naprotiv, možda je moralo, a bilo i neophodno, da do njega dođe. Možda naše generacije nisu bile dorasle tom epohalnom trenutku u kome se stvarao novi oblik svojine – zajednički. U jednom delu tog trenutka odnosno kada se oružjem rušio stari sistem i počeo stvarati novi, komunistički, one su bile na visini tog zadatka. Kad bi se samo s puškom moglo stići do komunizma – mi bi već odavno bili tamo. Ali, period izgradnje novog društva se pokazao daleko složeniji i teži nego rušenje starog! I tu smo posustali.

Neprekidni uspesi i pobede učinili su nas nekritičnim, samoljubivim i neobjektivnim a udoban i raznim priznanjima i privilegijama ispunjen život, probudio egoizam u nama.To nisu bila nezaslužena priznanja i privilegije, njih su masovno dobijali i neposredni proizvođači. Loše je to, što su nekadašnji ilegalci askete, skromni partizani i neumorni graditelji oslobođene zemlje dozvolili da im slava "udari u glavu", da se počnu smatrati nezamenjivim i da egoizam, lični interes prevagne društvene interese. To se nije desilo preko noći. Trajalo je to dugo. I sreća da je tako jer smo najveći deo svog života bili zaista "ljudi posebnog kova" i učinili da Jugoslavija bude "zemlja čuda" sa najvećim procentom ekonomskog rasta u Evropi, sve dok birokratizacija partijskog, državnog i privrednog aparata nije uzela maha. Počeli smo i "lakirati" stvarnost, iako smo zapali u ozbiljnu krizu, vrteli se u krugu i tapkali u mestu.

SKJ(KPJ) je u toj situaciji najozbiljnije pokušavao da nađe izlaz iz krize. I našao ga je zahvaljujući radničkom jezgru u SKJ(KPJ) i Titu. Ustav iz l974. i Zakon o udruženom radu su, u suštini, značili ukidanje partije i većine funkcija države i njihovo prenošenje u nadležnost neposrednih proizvođača. To je bila nova etapa revolucije. Tome se suprostavila birokratija, i savezna i republička (ova druga žešće i razornije). Umesto države ukinuto je do tada razvijeno samoupravljanje, čime se rukovodstvo SKJ(KPJ) konačno odvojilo od radničke klase i samo potpisalo svoju smrtnu presudu.To će se dogoditi na 14. kongresu januara 1990. To je bio kraj SKJ(KPJ) ali i SFRJ.

Iz sadašnje pozicije se daleko bolje mogu sagledati uzroci krize u koju su zapale komunističke države krajem osamdesetih i iznaći putevi daljeg razvoja komunističkih društava ka "asocijaciji neposrednih proizvođača". Nema sumnje da su postojeće komunističke države to i uradile, o čemu govori brz i uspešan razvoj najmnogoljudnije zemlje na svetu – Kine! Na svakoj od poraženih KP je odgovornost da same pronađu puteve i načine izlaska iz krize i nastave revoluciju prekinutu 1989, kao što je to uradila KPČM.

Uzdizanje do teorijske spoznaje proteklih događaja (a što je bila obaveza tadašnjih rukovodstava SKJ) neće biti nimalo lak posao jer se većina rukovodećih kadrova i ideologa komunizma pasivizirala, pa čak i prešla u protivnički tabor, maskirajući to parolama o humanom socijalizmu i sličnim glupostima. Oni nipodaštavaju sve što su do juče hvalili i uzdizali do nebesa. Jedna od njihovih omiljenih teza je teza o realoscijalizmu koji je, tobože, kompromitovao ideje komunizma. Oni se prekrštavaju u socijaliste, socijaldemokrate, laburiste itd. i ističu svoju levu orijentaciju. Oni su naneli i nanose veliku štetu stvari komunizma. Oni su antikomunisti. Tipični predstavnici tog antikomunizma su Zjuganov u Rusiji, Milošević, Račan, Crvenkovski, Đukanović itd. u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Razjašnjavanje pojmova levice i desnice u savremenim uslovima je zato vrlo bitno za obnovu komunističkog pokreta u nekadašnjim komunističkim državama. Kontrarevolucija na ogromnim prostranstvima nekadašnjeg komunističkog bloka, po mom mišljenju, poslala je u istoriju te pojmove. U jurišu na SSSR, najjaču tvrđavu komunizma u svetu, i na ostale komunističke države Evrope, našle su se sve antikomunističke snage u tim zemljama i u njihovom okruženju i okupile u jedinstven front oko osnovnog pitanja društvenog razvoja – pitanja svojine. Kao što postoje, danas, samo dve vrste svojine, kapitalistička i zajednička, tako postoje i samo dve ideologije, dva svetska politička pokreta – kapitalisti i komunisti. Ili si jedno ili drugo. Sakrivanje iza naziva levice više nije moguće. Skrivenog kapitalistu iza tog romantičnog naziva otkrićete vrlo brzo tj. kada saznate za kakvu se svojinu bori.

Treća velika ideologija, i najstarija, religija je već odavno, skoro uvek, bila uz bok careva i kraljeva, plemstva i kapitalista, a komunističke ideje "dočekala na nož", iako su komunisti više uradili na realizaciji deset božjih zapovesti od 1917. do danas, nego crkva za 2.000 godina! Komunisti joj nisu ostali dužni. Po dolasku na vlast svuda su je proterali iz političkog života ali i ostavili na miru da radi u crkvenim dvorištima. I to je bila greška.Trebalo je daleko više uraditi na suzbijanju i eliminisanju religijskog zla iz svesti ljudi i revolucionarnije sankcionisati sve njene pokušaje mešanja u svetovni zivot. To naročito važi za nas u Jugoslaviji gde je novi bratoubilački rat 1991. godine zapaljen kandilom! To je jedna od pouka za budućnost.

U ovom svetlu mi posmatramo i aktuelnu političku situaciju u Srbiji. Nema tu levih i desnih snaga već kapitalističkih, koje ubrzano obnavljaju kapitalističku svojinu i vrše resatauraciju kapitalističkog društva i komunističkih, koje se suprostavljaju tome i brane zajedničku svojinu i socijalne interese radničke klase. Oni su i jedini protagonisti nacionalne ravnopravnosti i bratstva ljudi. Odnos snaga je, momentalno, daleko u korist kapitalističkih snaga koje, kao nikada do sada, organizovano i planski, bez ikakvog ometanja, pomažu i podržavaju kapitalisti čitavog sveta. Malo komunističko jezgro nekadašnjeg dvomilionskog SKJ i spontani i sporadični radnički bunt nisu u stanju da se tome suprostave, niti imaju bilo kakvu međunarodnu podršku. Oni su više potencijalna nego akciona snaga (već izneti podaci o masovnom nezadovoljstvu ljudi sadašnjom situacijom i izražene naklonosti komunističkom periodu od 1945 do 1991.)

Komunističko jezgro u Srbiji održava kontinuitet s komunističkim periodom 1945 – 1991. i pokušava da organizuje odnosno obnovi SKJ i revolucionarni radnički pokret i nastavi komunističku revoluciju tamo gde je ona prekinuta 1991. Međutim, to jezgro je podeljeno na više političkih partija od kojih nijedna nema iole razvijenu stranačku infrastrukturu niti rukovodstvo sposobno da nezadovoljstvo ljudi i njihovu naklonost komunizmu artikuliše i organizuje u pokret. Njihova kadrovska situacija obzirom na starosnu dob, obrazovanje, ideološku izgrađenost je katastrofalna! One su i bez ikakvih finansijskih sredstava neophodnih za ozbiljno učešće u političkom životu zemlje. Nijedna od njih nema nikakav kontakt s radnicima. Svi dosadašnji pokušaji ujedinjenja tih KP završeni su neuspehom zbog liderskih ambicija njihovih vođa.To je i razlog da mukom stvorena izborna Radničko-komunistička koalicija "KORAK" nije uspela da uđe u izbornu trku ni 2000. ni 2003.

Činjenica da je SFRJ, pod rukovodstvom SKJ, najviše odmakla u stvaranju komunističkog društva vratiće se kao bumerang SKJ posle poraza od kontrarevolucije. Kako? Rušenje do tada izgrađenog komunističkog društva, u kome je većina ljudi živela pristojno i zadovoljno, bilo je iznenađenje za sve radnike, radne ljude, neposredne proizvođače. Niko nije mogao da poveruje u tako nešto! Istovremeno, kao što je već rečeno, Ustav iz 1974 i ZUR iz 1976 trebalo je da reše nagomilane međunacionalne i socijalne probleme i pokrenu novu etapu revolucije, ubrzaju kretanje ka komunizmu, dovodeći društvo na samo korak udaljenosti od Marksove vizije "asocijacije neposrednih proizvođača". A onda, kao "grom iz vedra neba", rukovodstva SKJ, bez otpora, predaju vlast građanskoj klasi, nacionalistima!

Normalno da se bes ljudi sručio na SKJ. On je okrivljen za razbijanje države i samoupravljanja. Tako razočarane ljude nacionalisti su lako pridobili za svoju ratnohuškačku politiku. Izbio je novi bratoubilački rat na čiju je mogućnost Tito upozoravao do poslednjih dana svog života. Trebalo je da prođe deset i više godina da ljudi shvate suštinu događanja od 1991.do danas i da se počnu distancirati od nacionalističkih i kapitalističkih režima u nekadašnjim jugoslovenskim republikama. Posle nekoliko izbora uverili su se da koga god izaberu – u njihovom čemernom životu neće se ništa promeniti! S druge strane, istorijsko iskustvo radničkog pokreta u Kraljevini Jugoslaviji pokazuje da, i u slučaju izbornih uspeha KP, stvari se neće promeniti. Ako vladajući kapitalistički režim oceni da KP ugrožava sistem, primeniće prema njoj nasilje, ne obazirući se na ustav i zakone (zabrana KPJ 1920.godine).

Otuda sve manji broj birača na izborima! Najveći problem svih sadašnjih režima je: kako na birališta dovesti potreban broj birača da bi izbori bili valjani! Rešenje je nađeno u ukidanju bilo kakvog ograničenja u pogledu broja birača koji moraju izaći na izbore da bi oni bili punovažni (sugestija EU i SAD jer je tako i kod njih!). Tako je mnogo hvaljeni višepartijski sistem negirao sam sebe: sada manjina bira parlament, a teorijski, to može da uradi i jedan jedini birač! Vreme samoupravljanja u SFRJ ponovo postaje san miliona neposrednih proizvođača.To će sigurno rezultirati pojavama revolucionarnih akcija radnika i stvaranjem revolucionarnih sindikata.

Uloga SKJ u Srbiji, kao partije koja najdoslednije održava kontinuitet sa Titovim SKJ, u ovom trenutku, ima prvorazredni značaj. Put ka obnovi KP ne vodi preko ujedinjavanja sadašnjih komunističkih frakcija (od 1990, kada su nastale, nisu se pomerile s mesta, ni u teoriji ni u praksi) već u stvaranju šire inicijative za obnovu KPJ. Konstituisanje Inicijative za obnovu KPJ znači okupljanje najsposobnijih i najobrazovanijih komunistički orijentisanih pojedinica u Srbiji oko lista STVARNOST. Oni bi, formulišući strategiju i taktiku obnovljene partije, koristeći i sve potencijalne alternativne medije, u prvom redu Internet, razbili medijsku blokadu , informisali javnost zemlje o obnovi KPJ i otpočeli sa stvaranjem ćelija nove partije na produkcionom principu (nešto slično urađeno je tokom 1990. Tada je, za samo godinu dana obnovljen SKJ pod imenom Savez komunista – pokret za Jugoslaviju, sa blizu 500.000 članova i po snazi odmah iza SPS i HDZ).

Što se tiče Programa obnovljene KPJ teško da bi se mogao napraviti bolji program nego sto je sprovođenje u život Ustava iz 1974. i Zakona o udruženom radu iz 1976. A to znači nastavljanje borbe za stvaranje sistema u kome će "ključ od kase" u kojoj je zajednički stvoreni novac biti u rukama radnika.Neposredni proizvođač biće istovremeno i računovođa. Suštinu tog programa najbolje izražava jedna pesma Vaska Pope:

Samoupravljači

* * *

U ratu smo udruženi
Delili višak smrti

Zašto da u miru
Opet udruženi ne proizvedemo
Višak zivota

Samo bez računovođa.

Ovaj proces neće biti moguć ukoliko se Inicijativa za obnovu KPJ u Srbiji ne bude oslanjala i sarađivala sa komunističkim partijama u svetu. Pošto ne postoji nijedna komunistička integracija na tom nivou (za razliku od kapitalističkih snaga koje se na stotinu načina povezuju i jedinstveno deluju na celoj planeti) neophodno je da se obnovljena KPJ u Srbiji povezuje bilateralno s identičnim komunističkim partijama i svoju inicijativu za obnovu KPJ proširi i na obnovu komunističke internacionale i druge komunističke integracije (jugoslovenske, balkanske, podunavske, jadranske, jugoistočne Evrope itd.) dakle gde god postoje mogućnosti da se komunisti ujedinjuju i zajednički bore protiv zajedničkog neprijatelja, što ne isključuje saradnju sa nacionalno oslobodilačkim i antiimperijalističkim pokretima i partijama širom sveta.

Mirković Stevan,
Član CK SKJ
(izabran na 13.kongresu SKJ)