Arhiva : : Avgust 2004.

Govor Fidela Kastra Rusa, Predsednika Republike Kube, na svečanosti povodom 51. Godišnjice napada na kasarne Monkada i "Karlos Manuel de Sespedes", održanoj na centralnom univerzitetu Las Viljas
26. jula 2004.

(stenogramska verzija – Savet Ministara)

Dragi sunarodnici; Poštovani gosti:

Na ovu 51. godišnjicu napada na utvrđenje Monkada 26. jula 1953 g., posvetiću moje reči jednoj zlokobnoj ličnosti koja nam preti, vređa nas i kleveće. To nije kapric ili prijatan izbor; to je potreba i dužnost.

21. juna na Antiimperijalističkoj tribini pročitao sam poslanicu broj 2 Predsedniku Sjedinjenih Država, odgovarajući na jedan sraman izveštaj Stejt Departmenta o trgovini ljudskim bićima, poput onih koje obično pravi navodni vrhovni moralni sudija sveta, vlada te zemlje, a u kome se Kuba optužuje da je među zemljama koje promovišu seksualni turizam i dečiju pornografiju.

Prošlo je tek dve nedelje i umesto da pristojno zaćute pred neospornim istinama sadržanim u poslanici, teleksi su doneli vesti o jednom Bušovom izbornom govoru u Tampi, Florida, sa novim i još podmuklijim optužbama i uvredama, koje su imale jasnu nameru da okleveću Kubu i opravdaju pretnje agresijom i brutalne mere koje je upravo doneo protiv našeg naroda.

Francuska agencija AFP je 16. jula iz Tampe javila sledeće:

"Predsednik Džordž V. Buš je lansirao oštar napad na Kubu definišući je kao "glavnu destinaciju seksualnog turizma" i potvrdio da SAD ima dužnost da predvodi svetsku borbu protiv trgovine ljudima radi prisilnog rada ili seksualnih ciljeva".

"Kuba je jedna od 10 zemalja koje Stejt Department navodi u jednom izveštaju objavljenom u junu, u kome se ukazuje na vlade koje tolerišu trgovinu ljudima ili se ne bore protiv tog prestupa".

"Režim Fidela Kastra je pretvorio Kubu u glavnu destinaciju seksualnog turizma" zamenjujući jugoistok Azije kao omiljenu destinaciju pedofila iz SAD i Kanade", potvrdio je Buš.

Tokom jedne konferencije u Tampi, Florida, mandatar je ukazao na Kubu kao na jednog od najgorih prekršilaca u toj oblasti.

"Seksualni turizam je vitalni izvor deviza za održavanje korumpirane vlade na površini", optužio je.

Buš je naveo da će okončanje trgovine ljudskim bićima biti osnovni deo njegove spoljne politike.

"Trgovina ljudskim bićima donosi patnju i stid našoj zemlji i predvodićemo borbu protiv nje", obećao je.

"Nalazimo se u borbi protiv zla, Amerikanci su zahvalni za vašu posvećenost i službu", rekao je prisutnima na konferenciji. "Ljudski život je poklon našeg tvorca i nikad ne treba da bude prodat".

Teleks španske agencije EFE je ukazivao:

"Imamo problem na samo 150 km od naše obale", rekao je Buš u državi Floridi.

"Naveo je jednu studiju prema kojoj je Kuba "zamenila azijski jugoistok kao mesto za putovanja homoseksualaca i turista koji traže seks".

"Kada su smanjene restrikcije za putovanja na Kubu devedesetih godina, studija je otkrila da je protok Amerikanaca i Kanađana doprineo visokom porastu dečije prostitucije na Kubi".

"Moja vlada radi na kompletnom rešavanju tog problema: brza i mirna tranzicija u demokratiju na Kubi".

"Pokrenuli smo jednu strategiju da bi približili dan kada nijedan kubanski dečak ili devojčica neće biti eksploatisani radi finansiranja jedne propale revolucije i svi Kubanci će živeti u slobodi".

Buš je rekao da je ljudski život dar našeg Tvorca i nikad ne sme biti na prodaju.

"Potrebna je posebna vrsta izopačenosti da bi se eksploatisali i povredili najosetljiviji članovi društva".

"Trgovci ljudima kradu deci njihovu nevinost, izlažu ih onom najgorem iz života pre nego što su i videli mnogo od njega. Trgovci dele porodice i svoje žrtve tretiraju kao robu za prodaju najboljem ponuđaču.".

Kao vrhunac čudnih vesti, taj isti teleks je dodao rečenice Džona Eškrofta, u govoru prezentacije Buša na Nacionalnoj konferenciji za uputstva u vezi sa trgovinom ljudima:

"U XIX veku je predsednik Abraham Linkoln definisao viziju slobode za sve i opravdano ga zovu veliki emancipator".

"U XXI veku imamo jednog velikog lidera koji nas je pozvao na razumevanje slobode ne kao poklona Sjedinjenih Država svetu, nego kao dar svemogućeg čovečanstvu".

Drugi teleks engleske agencije Rojters je javio:

"Predsednik SAD je u petak optužio kubanskog Predsednika da je svoje karipsko ostrvo pretvorio u destinaciju za seksualni turizam i da doprinosi svetskom problemu trgovine ljudima".

Itaijanska agencija ANSA je obavestila:

"Režim iz Havane je pridodao još zločina: daje dobrodošlicu seksualnom turizmu", rekao je Buš, koji je čak ponovio jedan navodni Kastrov citat: "Kuba ima najčistije i najobrazovanije prostitutke na svetu".

Kasniji teleksi su dali na znanje da se navod iz jedne tobožnje moje rečenice o toj temi, koji je izneo Predsednik SAD u svom pomenutom govoru iz Tampe da bi dao podršku svojim teškim optužbama, bazira na jednom dokumentu o Kubi koji je napisao Čarls Trambl, student prava sa američkog univerziteta iz Vanderbilta, koji je enfatično izjavio da je Bušov govor zlonamerno tumačenje pravog značenja jedne rečenice uključene u njegov rad, dodajući između ostalog sledeća objašnjenja:

"Prostitucija je imala nagli porast u karipskoj državi posle sloma Sovjetskog Saveza."

"Kastro, koji je po preuzimanju vlasti 1959 g. proglasio prostituciju nelegalnom, na početku je imao malo sredstava da je suzbije. Ali su početkom 1996. g. kubanske vlasti počele da preduzimaju oštre mere u vezi te prakse".

"Iako još uvek postoji, mnogo je manje vidljiva i bilo bi netačno reći da je vlada promoviše".

U ponedeljak 19. jula, zvaničnici Bušove administracije su priznali da nisu imali drugi izvor koji se odnosio na temu, osim rada pomenutog studenta.

Uprkos tome što je bilo dokazano da je predsednik SAD izneo najtežu optužbu na osnovu rečenice uzete iz rada jednog američkog studenta, čije je zlonamerno tumačenje demantovao sam autor, odgovor portparola Bele kuće, suočenog sa tim demantijem, nije mogao biti neobičniji. Jednostavno je, prema istom teleksu "branio uključenje (te rečenice) sa argumentom da je izražavala osnovnu istinu o Kubi", ili, da je za Belu kuću "osnovna istina o Kubi" bilo koja stvar koju predsednik zamisli u svojoj glavi nezavisno da li odgovara stvarnosti ili ne .

To je upravo tip fundamentalističkog gledanja na stvari na šta se predsednik Buš stalno poziva, gde su činjenice, argumenti, istine, rezonovanja i realnost višak, a ono jedino što opredeljuje, jeste ideja koju on ima, ili koja mu odgovara o nekoj posebnoj temi: nešto se pretvara u apsolutnu i neospornu istinu jednostavno kad gospodin Buš to zamisli.

Ima u svetu mnogo onih koji veoma malo znaju o Kubanskoj revoluciji i mogu biti žrtve laži i prevara koje širi vlada SAD preko ogromnih mas medija kojima raspolaže.

Ali isto tako ima mnogo onih, naročito među siromašnim zemljama, koji znaju šta je Kubanska revolucija, marljivost sa kojom se od prvog trenutka posvetila obrazovanju i zdravlju dece i čitave populacije, njen duh solidarnosti koji ju je doveo do nekoristoljubive saradnje sa desetinama zemalja Trećeg sveta, njenu privrženost najvećim moralnim vrednostima, njene etičke principe, njen nenadmašan koncept dostojanstva i časti Otadžbine i njenog naroda, za šta su kubanski revolucionari uvek bili spremni da polože svoje živote. Bez sumnje se ti mnogobrojni prijatelji u bilo kom kutku sveta, pitaju kako je moguće da se protiv Kube lansiraju tako užasne i prostačke klevete.

To me obavezuje da sa svom ozbiljnošću i otvorenošću objasnim razloge koji, sa moje tačke gledišta, daju prostor takvim neshvatljivim tvrdnjama Predsednika najmoćnije sile na planeti, koji nam, osim toga, preti nestankom Kubanske revolucije sa lica Zemlje.

Učiniću to sa najvećom mogućom objektivnošću, bez arbitrarnih tvrdnji i sramnog iskrivljivanja reči, rečenica i koncepata drugih, ili vođen bednim osećanjima osvete ili lične mržnje.

Jedna tema koja je široko dokumentovana u raznim knjigama eminentnih naučnih autora i drugih američkih ličnosti je zavisnost sadašnjeg predsednika SAD od alkohola tokom dve decenije, od 20. do 40. godine. Tu temu je rigorozno i impresivno obradio, sa naučnim kriterijumima i sa psihijatrijske tačke gledišta doktor Džastin A. Frenk u jednoj već čuvenoj knjizi pod naslovom "Buš na kauču".

Doktor Frenk je otpočeo objašnjenjem da bi vredelo da se naučno definiše da li je Buš bio alkoholičar i da li je to i dalje, iznoseći doslovno u nastavku:

"...najbitnija nepoznanica je da li uticaj tih godina tvrdokornog pijanca i kasnija apstinencija još uvek utiču na njega i na one koji ga okružuju."

Nastavlja da objašnjava i doslovno ga citiram:

"Alkoholizam je potencijalno fatalna bolest, zlo za čitav život koje je izuzetno teško zaustaviti zauvek".(str. 40).

U nastavku, pominjući posebno Predsednika SAD, izlaže:

"Buš je javno rekao da je prestao da uzima alkohol bez pomoći Anonimnih alkoholičara (organizacije posvećene lečenju zavisnika od uzimanja alkohola), i bez ikakvog programa protiv neodgovarajuće upotrebe zabranjenih supstanci, i potvrdio da je tu naviku ostavio zauvek uz pomoć duhovnih instrumenata, kao što je proučavanje Biblije i razgovora sa propovednikom Bilom Grahamom."

Knjiga na 40. strani kaže da je, prema bivšem piscu govora Dejvidu Frumu, po dolasku u Ovalni kabinet, Buš pozvao jednu grupu religioznih vođa, tražio im njihove molitve i rekao im:

"Ima samo jedan razlog zbog kojeg sam u Ovalnom kabinetu a ne u baru. "Našao sam veru, našao sam Boga. Ovde sam zbog snage molitve".

U vezi toga dr. Frenk analizira da ta tvrdnja može biti istinita i svojim sopstvenim rečima beleži sledeće:

"Sigurno bi svi Amerikanci želeli da veruju da Predsednik više ne pije, čak i kada nemamo načina da znamo da li je to tačno. Ako je tako, uklapa se u sliku starog pijanca čiji je alkoholizam zaustavljen, ali nije lečen".

I dodaje:

"Stari pijanci koji se uzdržavaju bez dobrobiti programa Anonimnih alkoholičara poznati su kao "suvi pijanci", naziv koji je cirkulisao Internetom i na drugi način u vezi Buša. "Suvi pijanac" nije medicinski termin, i nije termin koji sam ja koristio u kliničkoj sredini. Ali bez svrstavanja Buša kao takvog, teško je zanemariti mnoge problematične elemente njegovog karaktera među crtama koje literatura o oporavku povezuje sa alkoholizmom, uključujući veličinu, prirodu sklonu mudrim izrekama, netoleranciju, prekid odnosa, negiranje odgovornosti, tendenciju ka prekomernom reagovanju i averziju prema introspekciji" (str. 41).

Dr. Frenk insistira na tome da je on lično primao alkoholičare koji su prekinuli svoju zavisnost bez adekvatnog lečenja, koji uglavnom imaju veoma malo uspeha u učenju kontrole anksioznosti koju su jednom nastojali da potisnu uzimanjem alkohola, i objašnjava da:

"Njihovi kruti napori da kontrolišu anksioznost otežavaju bilo kakvu psihološku analizu. Neki čak ne mogu ni da se suoče sa anksioznošću da priznaju svoj alkoholizam".

Dr Frenk nastavlja:

"Zapazio sam da bez tog priznanja čak ni stari pijanci ne mogu realno da se promene ni da nauče iz sopstvenog iskustva".

I pominjući konkretno Buša, daje sledeći zaključak:

"Model krivice i negacije koji tako žarko pokušavaju da razbiju alkoholičari u oporavku, izgleda da je ukorenjen u alkoholičarskoj ličnosti; retko kad se ograničava na njihov alkoholizam. Navika okrivljivanja drugih i negiranje odgovornosti je toliko dominantna u ličnoj istoriji Džordža V. Buša da se očevidno javlja pred najmanjom pretnjom.

"Krutost u Bušovom ponašanju je možda očigledna u njegovom dobro dokumentovanom poverenju u dnevne rutine - čuveni kratki sastanci, sveti program vežbi, dnevno čitanje Biblije i ograničeno vreme u kancelariji. Jedna zdrava osoba je sposobna da promeni svoju rutinu; jedna kruta osoba to ne može da učini". (str. 43).

"Naravno" - nastavlja doslovno da tvrdi eminentni američki specijalista – "svima nam je potreban odmor i opuštanje, vreme da se saberemo, ali izgleda da je Bušu to više potrebno nego većini. I to nije iznenađenje, među drugim razlozima jer želja da bude predsednik može da predstavlja realni rizik od povratka piću" (str. 43).

"Zajedno sa krutom rutinom dolazi proces krutog mišljenja – druga karakteristika Bušovog predsednikovanja", dalje tvrdi Dr. Frenk, sa skoro matematičkom preciznošću: "To zapažamo po tvrdoglavom , skoro opsesivnom načinu na koji se hvata za ideje i planove pošto su bili odbačeni, od vlastite slike o sebi kao osobi koja "spaja, ne deli", do njegovog ubeđenja da je Irak imao oružje za masovno uništenje (ili u nedostatku pomenutog oružja, da su, u svakom slučaju, SAD na neki način učinile ono što je bilo ispravno u Iraku). Takva krutost mišljenja nije motivisana samo tvrdoglavošću: nelečeni alkoholičar, izjedan zadatkom da mora da kontroliše anksioznost koja može da ga odvede u potragu za pićem, jednostavno ne može da toleriše nikakvu pretnju svom statusu quo."

Dr Frenk dodaje da takva netolerancija uglavnom donosi kao posledicu neadekvatne odgovore u odnosu na veličinu stvarne pretnje.

"To bi moglo da pomogne u objašnjenu dramatičnog kontrasta između odgovora Džordža V. Sadamu Huseinu i onog njegovog oca, koji je brižljivo stvorio koaliciju, preduzeo mere tek pošto je Kuvajt bio napadnut), a kasnije delovao sa mudrošću i obazrivošću dok su se odvijale borbe – ponašanje jednog iskusnog lidera koji je znao da je odgovoran za bezbroj života, a ne jednog alkoholičara naviknutog da preduzima dramatične mere radi samozaštite".

Nastavljajući svoju analizu, dr. Frenk precizira:

"Postoje 2 pitanja preko kojih je štampa, izgleda usmerena da posebno prelazi, a koja tiho vise u vazduhu od pre nego što je Buš preuzeo predsedništvo: Da li još uvek konzumira alkohol? I ako nije tako, da li je zbog svih tih godina kada je uzimao alkohol onesposobljen? Obe nepoznanice moraju biti obuhvaćene u bilo kakvoj ozbiljnoj oceni njegovog psihološkog stanja". (str. 48).

Što se tiče prvog pitanja, postoji mogućnost da Buš smiruje svoju anksioznost lekovima da bi se držao dalje od alkohola, i to se posebno odnosi na njegovo čudno držanje na konferencijama za štampu.

U vezi toga izlaže:

"Pišući o smetenom izgledu Buša na jednoj konferenciji za štampu održanoj upravo pred početak rata protiv Iraka, kritičar "Vašington Posta", Tom Šelis, je špekulisao da je "Predsednik možda bio malo pod lekovima".

"Ipak više zabrinjavaju nastupi koji izazivaju sumnju ne zbog načina na koji govori, već zbog onoga što kaže. U više navrata se potpuno predao zaveri, popunjavajući praznine u svom pamćenju onim za šta on veruje da su činjenice – najupečatljivije je bilo 14. jula 2003 g. kada je stao pored Kofija Anana i izmislio ideju da su SAD dale Sadamu "priliku da dopusti ulazak inspektora, a on im nije dozvolio da uđu". (Kako primećuje "Vašington Post", Husein je zapravo dozvolio inspektorima da rade a Buš se usprotivio produžetku njihovog rada jer nije verovao da će biti efikasni". Zavera je zajednički fenomen među uživaocima alkohola, kao što je i postojanost koja se ogleda u tendenciji Buša da ponavlja ključne reči i rečenice, kao da će mu ponavljanje pomoći da ostane smiren i zadrži pažnju." (str. 49)

Doktor Frenk zaključuje svoju analizu o ova dva pitanja sledećim rečima:

"Čak i ako prihvatimo da su alkoholičarski dani Džordža V. Buša prošlost, još uvek ostaje nepoznanica o trajnoj šteti koju su mogli da prouzrokuju pre nego što je prestao da pije – i još više o znatnom uticaju na njegovu ličnost što možemo pratiti do njegovog uzdržavanja od lečenja. Čitava psihološka ili psihoanalitčika integralna studija predsednika Buša mora da istraži koliko se promenio mozak i njegove funkcije za više od 20 godina alkoholizma.U jednoj nedavnoj sudiji koju je uradio Medicinski centar Univerziteta iz Kalifornije, San Francisko, istraživači su dokazali da okoreli pijanci koji sami sebe ne smatraju alkoholičarima otkrivaju da "njihov nivo potrošnje alkohola predstavlja problem koji zahteva lečenje". Studija primećuje da su okoreli pijanci tog tipa bili "znatno onesposobljeni u merenju radne memorije, brzine obrade, pažnje, izvršnih funkcija i ravnoteži". Još uvek je u toku jedno ozbiljno istraživanje o dugotrajnom oporavku od neodgovarajuće upotrebe alkohola. Nauka je ustanovila da je sam alkohol toksičan za mozak, kako za njegovu anatomiju (jer se u mozgu skupljaju i šire pukotine među hemisferama i oko njih), tako i za njegovu neurofiziologiju. Ali oporavak nastaje sa stalnom uzdržanošću tokom perioda od 5 godina za mnoge alkoholičare. Buš tvrdi da je bio uzdržan tokom više od 15 godina i odlično je mogao da se oporavi do nivoa od pre konzumiranja alkohola. Međutim, čak i hronični alkoholičari koji povrate svoje mentalne funkcije uglavnom izložene opasnosti, pate od uporne štete po njihovu sposobnost da obrađuju novu informaciju. Pogođene su važne neuropsihološke funkcije: nova informacija se uglavnom smešta u kartoteku koja se izgubi u mozgu".

"Bivši okoreli pijanci, uglavnom imaju problema sa razlikovanjem važne od nevažne informacije.Isto tako mogu da izgube deo sposobnosti da zadrže koncentraciju. Sve što moramo da učinimo da bi smo zapazili nedostatak Bušove pažnje je da ga posmatramo dok sluša govor neke druge osobe, da posmatramo njegovo ponašanje u prilikama tokom pune izborne kampanje ili da razmotrimo očigledan očajnički napor koji čini da zadrži koncentraciju u svim govorima koje izgovara". (str. 50).

Najzad, doktor Frenk ukazuje da bi Buš olakšao bojazan mnogih Amerikanaca ako bi se podvrgao psiho-testovima koji mogu naučno da izmere dejstvo njegove zavisnosti od alkohola na funkcionisanje njegovog mozga i upozorava:

"Nasuprot tome, ne možemo ništa drugo nego da sumnjamo – s razlogom - da bi naš Predsednik mogao biti onesposobljen u svojoj veštini da shvati kompleksne ideje i informacije". (str. 51).

I završava presuđujući:

"Verovatno bi svi i bili donekle bojažljivi da to proverimo: posle svega, već je ostao na čelu tri godine i odveo našu naciju u rat. Ali, ako to ne učinimo, posledice bi mogli da osetimo svi mi i svako od nas pojedinačno". (str. 51)

Drugo pitanje detaljno razmatrano u pomenutoj knjizi "Bush na kauču" doktora Džastina A. Frenka, se odnosi na religiozni fundamentalizam predsednika Buša.

Doktor Frenk objašnjava kako je, nastojeći da nađe olakšanje za unutrašnji haos koji je piće u nekim trenucima smirivalo, ali u krajnjoj liniji intenziviralo, Buš u religiji verovatno našao izvor smirenja ne sasvim različit od alkohola, kao i u grupi pravila koja mu pomažu da se nosi sa oboma, spoljnim svetom i unutarnjim duhovnim svetom.

Izlaže da će analiza uloge fundamentalizma u Bušovom životu pokazati da je zamena zabranjenih supstanci samo jedan od više načina na koje Buš zavisi od religije kao mehanizma odbrane, i potvrđuje da Buš koristi religiju radi pojednostavljenja ili čak zamene razmišljanja, tako da u izvesnoj meri ne mora čak ni da misli. Dodaje da se Buš, stavljajući se na stranu dobra – na stranu Boga - postavlja iznad svetske diskusije i debate. Religija mu služi kao štit radi zaštite od izazova, uključujući i one koje bi na drugi način on sam stvorio.

Pita se kako je Buš došao na tu tačku i u nastavku izlaže da se tradicija porodice Buš tokom mnogo godina zasnivala na veri, na verovanju u jednog boga tesno povezanog sa moralnom ispravnošću, ali pravi sledeću razliku:

"Ipak, religiozna orijentacija predsednika Buša predstavlja značajnu promenu u odnosu na porodičnu tradiciju. Čak i kada su se određeni vidovi porodične tradicije zadržali, posebno formalnost religioznog učešća, njeno pretvaranje u sazrevanje prema jednom fundamentalističkijem pristupu dramatično se razlikuje od duhovnog života njegovog oca."

"Analiza događaja koji su doveli Buša do toga da svesno prigrli fundamentalizam pokazuje da se to odista dogodilo u jednom trenutku u kom je očajnički tražio rešenja, u jednom trenutku preke potrebe."

Doktor Frenk dalje navodi da fundamentalističke religije sužavaju univerzum mogućnosti i dele svet na dobre i zle, u apsolutnim terminima koji ne ostavljaju mesta za rasprave, i u vezi sa tim objašnjava:

"Takođe se pojednostavljuje pojam 'ja'. Na isti način na koji fundamentalističko učenje stvaranja negira istoriju, fundamentalistička shvatanja preobraćenja i ponovnog rođenja podstiču vernika da vidi sebe razdvojenog od istorije. Koristoljubiva i okolišna odbrana koju Buš pruža za svoj život pre ponovnog rođenja, upravo pokazuje ovu tendenciju. 'Ne bi bilo dobro da napravim popis grešaka koje sam počinio kada sam bio mlad', insistira Buš. 'Smatram da je način... na koji treba da odgovaram na pitanja o svojim specifičnim postupcima da podsetim ljude da, kada sam bio mlad i neodgovoran, bio sam mlad i neodgovoran. Promenio sam se... 'Za vernika, moć duhovnog oslobođenja ne samo da briše grehove iz prošlosti, već uspostavlja jedan razlaz između sadašnjeg ja i prvobitnog grešnika."

Doktor Frenk razjašnjava da nema ničeg inherentno natprirodnog u činjenici da Buš traži zaštitu u veri i da, čak i kada ga ona čini jačim, krutost njegovog načina razmišljanja i govora, i njegovih radnih planova pokazuju značajnu slabost. On objašnjava da su Bušovi strahovi prema svemu – od nesuglasica do terorističkih napada – ponekad tako bolno očigledni, čak (ili posebno) u njegovim apstinencijama, i on je čovek koji očajnički traži zaštitu. Pita se: "Ali od čega se Džordž V. Buš toliko očajnički štiti?", odgovarajući na ovo pitanje sledećom analizom:

"Sistem verovanja koji toliko odlučno brani, štiti ga od onih koji prkose njegovim idejama, od onih koji ga kritikuju, od njegovih protivnika i, što je najvažnije, od njega samog. Kada se dublje zađe u temu, teško je poverovati da ne pati od urođenog straha od propasti, straha koji je previše užasan da bi mogao da mu se suprotstavi."

"Za osobu koja očajnički pokušava da ne izgubi pravac, da pribegne veri (ili čak nekim ključnim frazama) i veže se za njih, to je drugi način da se zaštiti od propasti. Konferencije za štampu predsednika Buša su alarmantni primeri ove neprekidne anksioznosti – zbog tako nepogrešivih dokaza ništa ne čudi što Bela kuća okleva da ih emituje. Posle jedne posebno užasne konferencije za štampu održane u julu 2003. godine, politički kolumnista Slejta, Timoti Noa, zapazio je da je 'Buš deluje smeteno'. Sledećeg dana, Njujork Tajms je objavio kritički članak u kojem je ukazao na 'neodređene i nepovezane' predsednikove odgovore, jasno sugerišući da je Buš 'zaslepljen mitom koji je izmislila njegova sopstvena vlada'."

Daje primere nekih izraza koje Buš ponavlja više puta na toj konferenciji za štampu:

"To znači da napredujemo. Sporo, ali sigurno napredujemo u tome da plate oni koji plaše svoje sunarodnike, i napredujemo u tome da ubedimo irački narod da je sloboda ostvariva. Što više budu ubeđeni u to da je sloboda ostvariva, preuzeće odgovornosti koje zahteva jedno slobodno društvo..."

"A pretnja je stvarna pretnja. A to je pretnja za koju očito nemamo specifične podatke, ne znamo kada, gde i šta. Ali znamo nekoliko stvari... jasno je da razgovaramo sa stranim vladama i sa stranim avio-linijama da bismo im ukazali na to koliko je stvarna pretnja..."

"Ne znam koliko smo blizu hvatanja Sadama Huseina. Kao što znate, nalazimo se bliže njegovom hvatanju nego juče. Pretpostavljam. Samo znam da smo se dali u poteru. To je kao da ste me pitali, pre nego što sam uhvatio njegove sinove, koliko smo blizu hvatanja njegovih sinova. Rekao bih, ne znam, ali dali smo se u poteru."

"Dobro, pre svega, rat protiv terorizma se nastavlja, na šta stalno podsećam ljude... Pretnja za koju pitaš, Stiv, podseća nas na to da treba da se damo u poteru, jer se rat protiv terorizma nastavlja..."

"Upravo sam vam rekao da je prisutna pretnja prema Sjedinjenim Državama..."

"Nimalo ne sumnjam, Kembel, da je Sadam Husein predstavljao pretnju za bezbednost Sjedinjenih Država i pretnju za mir u regionu..."

"Sadam Husein je pretnja. Ujedinjene Nacije su ga smatrale pretnjom. Iz tih razloga su usvojile 12 rezolucija. Moji prethodnici su ga smatrali pretnjom. Sakupili smo dosta informacija. Te informacije su bile dobre, čvrste informacije na osnovu kojih sam doneo odluku..."

A doktor Frenk nastavlja:

"Njegovi strahovi su tako moćni da on sa njima ne može ni da se izbori. Njegov čuveni tužni savet Amerikancima, nešto manje od dve nedelje posle događaja od 11. septembra – kada je posavetovao Amerikance da nastave sa kupovinom i putovanjima kao što su radili i pre, u jasnoj kontradikciji sa radikalnim merama koje je preduzimao kao odgovor na tek otkrivenu ranjivost nacije – predstavlja dokaz o tome na koji on pojednostavljen način analizira situaciju, okrenuvši leđa anksioznosti i zabrinutosti. Uporedite njegovu reakciju sa reakcijom gradonačelnika Njujorka, Rudolfa Đulijanija, koji se suočio sa svojim strahovima, zadigao rukave i počeo da radi, čineći tako da se ljudi sigurnije osećaju nego sa usiljenim Bušovim distanciranjem."

"Otkada je preuzeo predsedničku funkciju, Buš je nastavio da navodi božanske instrukcije kako bi opravdao svoje akcije. I kao što piše u izraelskom "Haarety News", Buš kaže: "Bog mi je rekao da napadnem Al Kaidu i napao sam je, a kasnije me je uputio da napadnem Sadama, što sam i učinio."

Na kraju, doktor Frenk navodi svoja razmišljanja:

"Biblijska bitka između dobra i zla isticana je u svim njegovim govorima počevši od 11. septembra, od neprekidne upotrebe izraza ’krstaški rat’, karakterizacije terorista kao ’zlotvore’, pa do grupisanja Iraka, Irana i Severne Koreje u ’Osovinu zla’. Istovremeno, prikazuje Sjedinjene Države kao zemlju potpuno nevinih žrtava. Prikazavši zlo na ovaj način, dok oslobađa Sjedinjene Države svake odgovornosti, Buš transformiše svoju dezintegrisanu i infantilnu viziju sveta u jednu potpuno borbenu (i primitivnu) spoljnu politiku."

"Bušova retorika" - zaključuje doktor Frenk – "jasno pokazuje kako on identifikuje sebe, kao Predsednika, sa Bogom i Sjedinjenim Državama. Za njega su ova tri koncepta međusobno zamenljivi. Nesposoban da dovoljno oplakuje poginule od 11. septembra, i umesto da obavlja iscrpno istraživanje o tome šta se dogodilo – i koliko smo odgovorni za to – slepo napada ’neprijatelja ’ kojeg vidi svuda, kao da odjednom ispod svakog kamena postoji po jedan terorista."

U svojoj knjizi "Bele gluperde", Majkl Mur ukazuje na to da Buš ima vidne simptome nesposobnosti da čita na nivou odraslog čoveka, i izlaže sledeće, kao deo otvorenog pisma Bušu:

"1. Džordž, da li možeš da čitaš i pišeš na nivou odrasle osobe?"

"Meni i mnogim drugima se čini da si možda, nažalost, funkcionalno nepismen. Nije to neka sramota. Milioni Amerikanaca ne mogu da čitaju na nivou koji prelazi četvrti razred."

"Ipak, dozvoli mi da priupitam sledeće: ako imaš problema sa razumevanjem dokumenata vezanih za složenu situaciju, koji su ti predati kao Lideru skoro slobodnog sveta, kako možemo da ti poverimo nešto kao što su naše nuklearne tajne?"

"Svi znaci ove nepismenosti su tu – i na izgled te niko nije izazvao zbog njih. Prva naznaka je bila kada si naveo kao svoju omiljenu knjigu iz detinjstva, "The Very Hungry Caterpillar" (Izgladneli guseničar)".

"Nažalost, ta knjiga je objavljena tek godinu dana pošto si ti diplomirao na fakultetu".

"Jedno je jasno svima nama – ne možeš da govoriš na engleskom jeziku koristeći rečenice koje mi možemo da razumemo.

"Ako ćes da budeš Vrhovni komandant, moraš da budeš u stanju da preneseš svoje naredbe. Šta će se desiti ako ove male zabune nastave da se događaju? Znaš li kako je lako da se jedan mali pogrešan korak pretvori u noćnu moru za nacionalnu bezbednost?"

"Tvoji saradnici su rekli da ti ne čitaš dokumenta sa uputstvima koje ti oni daju, i da im ti tražiš da ih pročitaju umesto tebe ili da ti ih pročitaju.

"Molim te, nemoj ništa od ovoga da shvatiš lično. Možda se radi o nesposobnosti za učenje. Skoro šezdeset miliona Amerikanaca nemaju sposobnost za učenje."

U knjizi "Protiv svih neprijatelja", Ričard Klark piše da, kada je Buš stigao u Belu kuću "pravovremeno smo upozoreni da Predsednik nije neki veliki čitalac".

Knjiga "Buš u ratu" Boba Vudvarda govori o tome da je na jednoj sednici Nacionalnog saveta za bezbednost, za vreme rata u Avganistanu, Buš rekao sledeće: "Ja ne čitam uvodnike. Ja to ne radim. Prevelika buka koja teži da se stvori oko tih teleksa, svaki stručnjak i svaki bivši pukovnik i sve to, je samo jedna zvučna kulisa."

To je bio jedan kratak pregled nekih tema koje su ugledne američke ličnosti izložile, a koje pomažu u objašnjenju čudnog ponašanja i ratobornosti Predsednika Sjedinjenih Država.

Ne želim za sada da širim priču o mnogo delikatnijim pitanjima, kao što je ono, čije je objavljivanje koštalo života Dž.H. Hatfilda, autora knjige "Srećni sin", ili o drugim temama od velikog interesa, koje su razmatrali eminentni autori, zaista briljantni i hrabri.

Klevete i laži gospodina Buša i njegovih najbližih savetnika bile su osmišljene sa žurbom, da bi se opravdale surove mere koje su donete protiv građana kubanskog porekla koji žive u Sjedinjenim Državama, a održavaju veze sa najbližom rodbinom na Kubi.

Takva ucena, na koju smo već upozorili 21. juna, imala bi štetne političke posledice u državi Florida, i može da bude presudna u aktuelnoj izbornoj borbi. Ideja o kažnjavanju glasanjem dobija snagu među hiljadama američkih Kubanaca, od kojih bi mnogi regularno glasali za Buša.

Mržnja i zaslepljenost doveli su Administraciju do jedne nemoralne i glupe radnje, pod pritiskom terorističke mafije koja je donela Bušu pobedu na prevaru, sa milion glasova manje od njegovog rivala u celoj zemlji, i neznatnu prednost od 537 glasova na Floridi gde je, osim što je mnogo "preminulih" iskoristilo svoje pravo glasa, na hiljade građana crnaca bilo na silu sprečeno da glasa. Ove brutalne mere kritikovane su na nivou cele zemlje.

Kao deo ogromne većine, terorističku mafiju, koja je odlučila, ni manje ni više, o izboru jednog predsednika Sjedinjenih Država, čine ili njome upravljaju bivše Batistine pristalice i njihovi potomci; grupe koje su učestvovale decenijama u terorističkim akcijama, piratskim napadima, planovima atentata na kubanske revolucionarne lidere i u svim vrstama oružanih agresija na našu otadžbinu; veliki zemljoposednici i rođaci visoke buržoazije, pogođene revolucionarnim zakonima, koji su zajedno sa ovim prethodnima uživali sve moguće privilegije, a mnogi od njih su skupili velika bogatstva i stekli ugled u značajnim sektorima moći unutar vlada Sjedinjenih Država.

Više od 90% onih koji su emigrirali sa Kube od pobede Revolucije, učinili su to normalnim kanalima i motivisani ekonomskim razlozima, njihove izlaske je Revolucija odobrila bez ikakve prepreke. Međutim, Kubanci emigranti su bili primorani da prođu kroz paklene muke moćne mafije, čijeg uticaja nisu mogli lako da se oslobode.

Za razliku od mnogih miliona Latinoamerikanaca, uključujući i Haićane i Karibljane, koji su legalno ili ilegalno emigrirali u Sjedinjene Države i koji se vode kao emigranti, Kubanci se, bez ijednog izuzetka, vode kao prognani.

S druge strane, apsurdni Zakon o specijalnom tretmanu Kubanaca (Ley de Ajuste) koštao je neizmernih gubitaka života Kubanaca, nagrađujući i stimulišući ilegalne izlaske, dajući im posebne privilegije koje se ne dodeljuju državljanima drugih zemalja u svetu.

Međutim, Kuba je odavno, još pre raspada Sovjetskog Saveza i specijalnog perioda, uprkos opasnostima od špijunaže i terorističkih planova iz Sjedinjenih Država, počela da daje emigrantima dozvole za posete rodbini i rodnoj zemlji, dok im Bušova administracija grubo zatvara vrata, u njegovoj opsednutosti da Kuba poklekne tako što će je ekonomski ugušiti.

Sa istim ciljem da liši zemlju bilo kakvih prihoda, naziva turističku industriju Kube seksualnim turizmom, a ljude iz Sjedinjenih Država koji posećuju našu zemlju "pedofilima" i "tragačima za zadovoljstvom".

Gospodin Buš takođe ne okleva da istu kvalifikaciju uputi i kanadskim turistima, kada čitav svet zna da se u velikoj većini radi o penzionerima i osobama trećeg doba koje u pratnji svojih rođaka traže i uživaju u miru i izuzetnoj sigurnosti, obrazovanju, kulturi i gostoprimstvu koje nalaze u našoj zemlji.

Kako bi gospodin Buš ocenio desetine miliona turista koji svake godine posećuju SAD gde ima u izobilju kazina, kockarnica, centara za mušku i žensku prostituciju i mnogih drugih oblika aktivnosti vezanih za pornografiju i seks, od kojih ni jedan ne postoji na Kubi i strani su revolucionarnoj kulturi našeg naroda?

Kako bi ocenio desetine miliona Evropljana koji posećuju Španiju svake godine gde se brojne stranice u štampi posvećuju objavljivanju imena, adresa, fizičkih, kulturnih i intelektualnih osobina, individualnim specijalnostima i talentima za sve ukuse osoba koje upražnjavaju stari zanat prostitucije? Da li bi američku i špansku turističku industriju ocenio kao seksualni turizam?

Nijednoj od pomenutih aktivnosti nema mesta na Kubi. Ipak, u grozničavoj i fundamentalističkoj pameti svemogućeg gospodina iz Bele kuće i njegovih najbližih savetnika sada treba "spasiti" Kubu ne samo do "tiranije", treba "spasti kubansku decu od seksualne eksploatacije i trgovine ljudima", "treba osloboditi svet od tog strašnog problema koji se odvija na 150 km od SAD."

Zar mu niko nije rekao da se na Kubi, pre pobede revolucije 1959. g., oko 100 hiljada žena zbog siromaštva, diskriminacije i nedostatka posla, bavilo direktno ili indirektno prostitucijom, a da ih je Revolucija obrazovala i našla im posao, i da su od tada bile zabranjene takozvane "zone tolerancije" koje su postojale u pseudorepublici i neokoloniji nametnutoj od strane SAD?

Zar mu niko nije rekao da su kubanska dece, čije fizičko, mentalno i moralno zdravlje čini prioritetni cilj Revolucije, zaštićena zakonima koji su mnogo strožiji od onih u SAD i da svi idu u školu, uključujući i više od 50 hiljada onih koji zbog toga što pate od određenih oblika nesposobnosti zahtevaju i dobijaju, bez ikakvog izuzetka, odgovarajuću pažnju u centrima za specijalno obrazovanje?

Zar mu niko nije rekao da je smrtnost dece manja na Kubi nego u SAD i nastavlja da opada?

Zar se niko nije usudio da mu šapne da Kuba u obrazovanju zauzima istaknuto i međunarodno priznato mesto; da su sve obrazovne i zdravstvene usluge besplatne i obuhvataju celokupno stanovništvo; da se u obrazovanju, zdravstvu i kulturi danas odvijaju programi koji će je smestiti mnogo iznad svih zemalja sveta?

Istorijsko zasedanje Nacionalne skupštine narodne vlasti Kube od 1. i 2. jula raskrinkalo je i učinilo smešnim groteskni izveštaj od više od 400 strana u kome se naširoko i detaljno govori o neokolonijalnim i aneksionističkim programima koje predlaže za primenu fašistička grupa koja je iznedrila tako odvratne projekte protiv naroda i suvereniteta Kube. Ništa drugo nisu time postigli osim da još više ujedine naš narod i ojačaju njegov borbeni duh.

Treba biti neizlečivo lud da bi se govorilo ni manje ni više nego o primeni programa opismenjavanja i vakcinacije na Kubi, gde je odavno iskorenjena nepismenost, minimalno školovanje je devet razreda, a deca se vakcinišu protiv 13 bolesti. U svakom slučaju, programi takvog tipa treba da se primenjuju na desetine miliona izopštenih Amerikanaca, koji ne uživaju prednosti zdravstvenog osiguranja ili nisu išli u školu, ili su potpuno, ili funkcionalno nepismeni.

Čak ni administracija SAD se nije usudila da kaže ni jednu jedinu reč o velikodušnoj ponudi koju je dala naša zemlja za spasavanje, u kratkom periodu od pet godina, po jednog života za svaki onaj osoba koje su poginule u kulama bliznakinjama, prihvatajući tri hiljade američkih građana koji ne dobijaju zdravstvene usluge neophodne za očuvanje života. Isto tako se nije odgovorilo na pitanje da li bi bili kažnjeni ili ne oni koji bi odlučili da putuju na Kubu i iskoriste tu priliku.

Zaista je otkrovenje činjenica da je istog dana kada je gospodin Buš izgovorio tako sramne klevete i pretnje, jedna prestižna naučna institucija iz Kalifornije potpisala sa Centrom za molekularnu imunologiju na Kubi sporazum o transferu tehnologije razvijene u našoj zemlji za kliničke probe i kasniju proizvodnju tri obećavajuće vakcine u borbi protiv raka, bolesti koja, kao što je poznato, ubija više od milion i po građana SAD svake godine.

Ispravno je priznati da u ovom slučaju nije bilo opstrukcije od strane američkih vlasti.

Taj čin pokazuje kako rezultati onoga o čemu sam ranije govorio, počinju da daju plodove svuda u našoj zemlji, uprkos 45 godina surove blokade i agresija od strane vlada Sjedinjenih Država.

I ne radi se o biološkom oružju, hemijskom oružju, ni nuklearnom oružju; radi se o naučnim dostignućima koji mogu da pomognu celom čovečanstvu.

Kamo sreće da, u slučaju Kube, Bog gospodinu Bušu ne želi da "da instrukcije" za napad na našu zemlju, a da ga bolje nagovori da spreči tu ogromnu grešku! On bi trebalo da se uveri u autentičnost bilo kojeg božanskog ratnog mandata, konsultujući se sa Papom i drugim prestižnim dostojnicima i teolozima hrišćanskih crkava, pitajući ih za mišljenje.

Izvinite me, gospodine Predsedniče Sjedinjenih Država, što Vam ovom prilikom ne pišem treću poslanicu. Bilo bi teško da se analizira ta tema ovim putem. Moglo bi da izgleda kao lična uvreda. U svakom slučaju, pridržavam se kurtoaznih normi.

Ave, Cezare, ali ovog puta dodajem: mi koji smo spremni da umremo, ne plašimo se tvoje ogromne moći, tvog nezaustavljivog besa ni tvojih opasnih i kukavičkih pretnji protiv Kube!

Živela istina!

Živelo ljudsko dostojanstvo!

26. jul 2004.

Izvor: http://www.kubabeograd.org.yu/ambasadavesti/srpski/260704.htm

[početak strane]