Arhiva : : Avgust 2004.

Neophodna solidarnost i saradnja radničkih i komunističkih partija

Radničke i komunističke partije svaka za sebe, ali i međusobno, imaju određena iskustva iz oblasti međunarodne ili regionalne saradnje. Moj je utisak, ne kažem znanje punog kapaciteta, da je sadašnja saradnja i solidarnost kompartija i radničkih partija u svetu nedovoljna, a rekao bih i nekoordinisana, spontana i nesistematska. To nije slučaj sa partijama kapitalističke revandikacije u zemljama koje su gradile socijalizam, a pogotovu u zemljama Zapada. Pored toga, ako se ima u vidu da se često drže sastanci grupe G-7, plus ova ili ona zemlja, zatim sistematske konsultacije, koordinacija i saradnja zemalja NATO pakta, onda je sve jasnije da se tim formama obezbeđuju ne samo zajednički interes i ciljevi, nego i koordinacija akcija. Kako je to u funkciji mega-kapitala i njegovih vlasnika, jasno je da su na drugoj strani nosioci rada i vlasnici radne snage različitih položaja, kvalifikacija i pozicija. Ako se tome doda i nametanje socijaldemokratske formule o pomirenju rada i kapitala, pacifikacija klasne funkcije sindikata, entropija njegove energije u praznim pregovorima sa vlasnicima kapitala ili njegovim funkcionerima, postaje jasnije da akteri međunarodnog kapitala održavaju ravnotežu sistema, kao i amortizaciju klasnih sukoba u funkciji stabilnosti kapitalističke dominacije.

Neka negativna iskustva koordinacije u radničkom i komunističkom pokretu ne treba da dekuražiraju ni radnike, a još manje komuniste i njihove partije. Ovo utoliko više što su se kako uslovi tako i načini klasne borbe bitno promenili. Otuda se koordinacija, solidarnost, različiti oblici saradnje radničkih i komunističkih partija mogu pokazati ne samo plodotvornim za borbu protiv kapitala i eksploatacije, nego i u pogledu teorijske artikulacije date stvarnosti u strategijskim i taktičkim sadržajima i dimenzijama.

1. Koordinacija ciljeva

Valja napraviti takve informativne veze, da ne kažem sisteme, među radničkim i komunističkim partijama da se dobiju saznanja o ciljevima i programskim orijentacijama pojedinih radničkih i komunističkih partija. Time bi se dobila široka lepeza sličnosti i razlika – istorijskih, sistemskih, rečju socioloških uslova klasne borbe pojedinih partija protiv kapitala i njegovih personifikacija u savremenim društvima, ali i u društvu na globalnom planu. Tako se mogu dobiti dragocena saznanja o geostrategijskim ciljevima pojedinih mega-kapitala i njihovih personificiranih struktura i funkcionera, što, naravno, može imati ogroman teorijski značaj za komunističke i radničke partije ne samo u sagledavanju budućnosti odnosa klasnih i političkih snaga, nego pre svega u razradi sopstvenih, ali i zajedničkih strategija u borbi protiv dominacije i ciljeva moćnih geostrateških sila kapitala. Na prvi pogled su ta saznanja posredna (preko ciljeva RP i KP), ali zato njih valja analitički komponovati sa ciljevima spoljnih politika vlasnika kapitala i tako bi se dobila kompleksna, da ne kažem kompletna, slika strategije kapitala. Bez tog saznanja, svaka pojedinačna radnička partija, ili pak partija komunista, delovaće entropično na međunarodnom planu, ali i u okviru nacionalnih granica.

Koordinacija ciljeva u prvoj fazi putem upoznavanja, tj. znanja o tim ciljevima, omogućila bi da se u narednim fazama iznađu forme i sadržaji inventivnijih očekivanih efekata. Iz te saradnje se mogu rađati nove ideje, nova artikulacija strategijskih programa borbe svetskog radničkog i komunističkog pokreta u sadašnjim uslovima, bogatiti iskustvo same nacionalne parije, bilo radničke ili komunističke. U pronalaženju sličnosti ili istovetnosti ciljeva stiču se mogućnosti tešnje povezanosti akcija radničkih i komunističkih partija, ili pak pojedinih njihovih organizacijskih oblika i formi.

2. Koordinacija akcija

Koordinacija akcija je razvijenija faza u saradnji radničkih i komunističkih partija. U ovoj fazi radi se o konkretnim akterima, te o konkretnim radnim, socijalnim i međunarodnim situacijama kad partije radničke i komunističke provinijencije ujedinjuju svoje energije u borbi za radnička prava ili za ostvarivanje određenih ciljeva radničko-komunističke borbe. Za takvu koordinaciju neophodan je informacioni sistem ili dogovor o njemu, a izgleda da je INTERNET “bogom dani” za takvu koordinaciju, što, naravno, tek treba analizirati i proučiti.

Putem koordinacije akcija stvaraju se neki bitni preduslovi za organizacioni razvoj radničkih i komunističkih partija. Mi ne sporimo našu radničku i komunističku tradiciju, kao i neke oblike tradicije na međunarodnom planu, ali valja istaći da su problemi razvoja radničkih partija i kompartija danas vrlo složeni i višeznačni, pogotovu ako se imaju u vidu uslovi njihovog delovanja u nacionalnim okvirima, te robusnost i moć međunarodnog kapitala, kao i raznih nevladinih organizacija u svojstvu funkcionera politike i interesa mega-kapitala i pojedinih moćnika kapitala. Zato su važna iskustva iz razvoja, koja se, naravno, ne reduciraju samo na strukturalne elemente, nego dosežu sve moguće i stvarne aspekte organizovanog delovanja radničkih partija i kompartija danas. Klasični modeli – DA, ali se sa njima ne završava istorija koja traje i postavlja nove izazove, a samim tim i zadatke.

Koordinacija akcija ima mogućnost da eksponira veću moć i uticaj na javno mnenje u nacionalnim, ali i u međunarodnim okvirima, što može da donese neposredni efekak za pojedine RP i KP, ali i za pokret u širem smislu.

Čini mi se da RP, kao i KP nisu dovoljno teorijski osvetlile odnos POKRET-PARTIJA, POKRET-ORGANIZACIJA ILI NJENI OBLICI I FORME. Nije prilika da ovaj problem detaljnije obrazlažemo, ali nam se sada čini da bi on mogao biti predmet jednog međunarodnog savetovanja. Isto tako koordinacija-akcija podrazumeva koordinaciju ekonomskih interesa na obostranu korist. Ovde nije reč o finansiranju pojedinih nacionalnih partija iz nekog centra, nego o ekonomskim interesima onih ekonomskih subjekata koji pripadaju RP ili KP, koje su savremeni kapitalisti doveli na rub bede i oduzeli im svaku imovinu i svaku ekonomsku osnovu za delovanje.

3. Institucije

Za verovati je, što znači da tvrdnja nije apsolutna, da mnoge RP i KP strepe od "komande" nekog novog centra (KOMINTERNE, INTERNACIONALE, INFORMACINOG BIROA) i sl. Te strepnje valja odbaciti, ili prevazilaziti stvarnim demokratskim odnosima u saradnji koja će imati demokratske tipove subordinacije koji proističu iz radničke i komunističke solidarnosti i koji nisu opterećeni oblicima otuđenog organizacijskog autoriteta, ili "funkcijom komandne pozicije" neke od RP ili KP. Sve to znači da na demokratskim osnovama valja problem institucionalizacije saradnje, koordinacije i solidarnosti razraditi i usavršavati, a istoriju uzimati u obzir i kao osnovu, ali i kao opomenu.

Predlažemo da o ovim pitanima otvorimo diskusiju na našim sajtovima i da tražimo najbolja rešenja koja nam pružaju data istorijska situacija i moderna tehnologija.

U Beogradu,
12.VII.2004.

Prof. dr. Dragomir Drašković

[početak strane]